Окречите Београд

Када је пре више од 40 година на биоскопско платно крочио Илија Чворовић, један од најзначајнијих антихероја наше културе, мало ко је веровао да ће он бити актуелан и после пола века.

Након што је пропао социјалистички систем, чији је Илија био последњи стуб одбране, чинило се да ће и он и филм остати у кинотеци да увесељавају нараштаје ентузијастичних љубитеља седме уметности.

Међутим, испоставило се да су лик и дело Илије Чворовића поново оживели почетком новог миленијума у јеку захуктале транзиције. Пророчански су тада звучале речи Илијине супруге Данице упућене њиховој сумњичавој ћерци – Горко ћеш се кајати када се испостави да је твој отац био у праву!

Мало ко се тих година при помисли на транзиционе добитнике и њихове интелектуалне помагаче није поистоветио са Илијом, понављајући у себи – Стаљин вас је убијао ал’ вас није убијао довољно.

Када су прошле године пуне мука и транзиције и када су сви помислили да је сада стварно готов, Илија се, ево поново вратио. Чворовићи су се поново организовали.

Нема више телефона, али ту су други канали преко којих клевећу и упозоравају поштен свет на опасност која прети; све снимају и постављају на друштвене мреже; салећу људе по улицама и организују грађанска хапшења; и на њих као случајно налећу аутомобилима; и њих свакодневно прогањају и узнемиравају разни полицајци у цивилу и Вучићевићи; али они се не предају; све су жртвовали, па су занемарили и свој посао и узели неплаћено да би свако мало могли да трчкарају у Брисел да упозоравају какав се издајник европских вредности крије у њиховој кући тј. земљи; али највеће откриће је да они и немају посла са Јаковљевићем, већ са много већим издајником. Њега су за све спремали у Москви и Пекингу, али не за њих. Сада када су га најзад шчепачи, од њега траже да почне да ради за „наше”, да лепо распише изборе, а пленума ако се сете за дан студената сете се, ако не, ником ништа, то је била њихова дужност.

Сада је јасно да Илија није симбол недреманог борца против капитализма, већ алегорија једног много дубљег, безвременог и широко распрострањеног порива да се сопствена фрустрација и параноја пренесе на друге људе и да се они оптужују и сумњиче за сопствене лоше одлуке и накупљено незадовољство.

То је ваљда општељудска особина, али да би се сакрили од себе самих и суочавања са собом наши Чворовићи неће као обични белосветски Чворовићи да једноставно оптуже оне који их окружују и који им наносе бол. Не, они своју душевну патњу представљају као универзалну. Они свој животни пораз хоће да претворе у победу и постају јуришници борбе за боље друштво, скретничари историје, прегаоци који не жртвују ни себе ни друге да би нека будућа покољења живела боље.

Што је њихов циљ магловитији и нејаснији, жртве које треба поднети, а посебно које други треба да поднесу, веће су, а борба бескомпромиснија.

Причају ми неки познаници како им се све чешће дешава да им бивши пријатељи, па чак и случајни потпуно непознати људи прилазе са крупним речима о томе да су на погрешној страни историје, да ће им историја судити, да су сарадници фашизма и тако редом.

Може ли ико, па и уважени читалац, остати равнодушан пред овим историјским стигмама? Ове историјске анатеме уносе зебњу и страх у кости сваком самосвесном и одговорном бићу.

У чему је проблем за шта оптужују? Срамно је и историјски недопустиво, на пример, бити против блокаде факултета. Колаборациониста је свако ко се усуди не само да говори против него и да ћути и да се у себи стиди овог безочног малтретирања свих који не учествују у тој имагинарној борби са силама историјског регреса.

На страну што већина поротника и не зна шта је фашизам, нити су о томе прочитали више од одреднице у „Википедији”, али им то не смета да заузму високо судско место. Једина квалификација је самопроцена о антифашистичкој подобности.

Хегел би устукнуо пред свим тим есхатолозима и познаваоцима гвоздених закона историје. Они познају све путеве и странпутице историје као да су утабани по лично њиховом дворишту. Укратко, све знају што се тиче будућности само не знају да објасне зашто је било потребно да се једној генерацији студената ускрати да заврше школску годину.

Прошле недеље сам на једном факултету на Палама гледао заједничку прославу генерације која је завршила студије. Било је свечано и весело. Ових дана присуствовао сам и додели диплома једној генерацији у којој се налази неко мени близак. На тај осећај поноса и личне среће пала је сенка помисли да као наставник нисам могао ништа да учиним да и моји студенти и њихови ближњи осете исти додир среће, јер су се Чворовићи организовали, Ђура блокирао аеродром, а његови рођаци факултете.

 *Социолог