Од слике до речи

Недовољно је познато да је Ф. М. Достојевски гајио изузетну склоност ка графичкој уметности, архитектури и калиграфији, те да је своја дела започињао представљајући најпре цртежом ликове и амбијент. На маргинама својих бележница оставио је значајан ликовни опус, а професор Константин Баршт га је приредио први пут у обједињеном издању „Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског – Од слике до речи”, оригиналног формата и с апсолутном тачношћу боја.

Ово капитално издање Константина Баршта, у издању „Службеног гласника”, представљено је у београдској књижари „Геца Кон”, а у разговору су учествовали проф. др Драган Стојановић, професор емеритус Универзитета у Београду, доц. др Ана Јаковљевић Радуновић са Филолошког факултета Универзитета у Београду, као и стручни редактор издања и мр Весна Смиљанић Рангелов, уредник и преводилац издања – која је подсетила на то да се ова монографија појавила још на прошлогодишњем Сајму књига, али у само десет изложбених примерака. Жири угледне Награде „Милош Н. Ђурић”, најпрестижнијег признања које Удружење књижевних преводилаца Србије сваке године у децембру додељује за најбоља преводилачка остварења, похвалио је мр Весну Смиљанић Рангелов за превод с руског ове велике монографије.

Константин Баршт доктор је филолошких наука и професор на Филолошком факултету Руског државног педагошког универзитета „Александар Херцен” и водећи научни сарадник Института руске књижевности Руске академије наука.

У књижевним, историјским и биографским коментарима у Барштовом делу „Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског” приказује се развој цртачког умећа Достојевског, разјашњава се значај личности попут Петра Великог, Белинског, Наполеона, Тургењева у пишчевом делу и животу, рађање уметничког света књижевних дела попут „Крокодила”, „Злочина и казне”, „Идиота”, „Злих духова”, „Младића” и „Браће Карамазових”, да би се откриле нове стваралачке законитости писца. Највише је цртао прозоре катедрала, крстоцвете, куполе руских цркава и портрете, а то су везе, идеје које воде до његовог најкомплекснијег дела – катедрале „Браћа Карамазови”, где се отвара комуникација између Истока и Запада.

– Достојевски је током писања романа цртао у својим бележницама, а у Барштовој књизи има више од 500 цртежа катедрала са прозорима. Достојевски је био формално образован за грађевинског инжењера, иако се рано определио за позив професионалног писца, а знамо и то да није баш волео цртање. Био је добар ученик, трудио се да и у цртању буде добар. Епилепсија га је пратила читавог живота, робијао је четири године са најтежим криминалцима, а још пет година провео је у изгнанству, мучила га је и коцкарска страст. Имао је несрећан први брак, потом аферу са Аполонаријом Сусловом, и коначно други брак са младом девојком, кћерком ослобођеног кмета, која је била одушевљена његовим „Записима из Мртвог дома”. Она је оставила сведочанства о томе како је Достојевски писао и када је цртао, да је писао мастилом од ораховог жира. Баршт је као аутор пажњу фокусирао управо на цртеже и калиграфски исписане речи. Тако да смо добили ову велелепну књигу, која говори и о стваралачком процесу Достојевског, оном што претходи коначној верзији дела, о томе како он размишља. То је и покушај да читалац „уђе” у његов ум, као што је и Достојевски писао „изнутра”, да се види како из мутних представа и идеја настаје јасна мисао – нагласио је професор Драган Стојановић, истичући посебно да је важно и то где се налазе цртежи, да су некада издвојени на маргини, некада су на средини странице, а понекад се преко илустрација налази текст. Шта значи када Достојевски црта портрете људи, шта значи када црта катедрале и какав је смисао тога када нечије име пише калиграфски, истакнуто.

– Једна од теза је да се калиграфски исписане речи у ствари укорењују у дубину стваралачког чина, како каже Баршт. Достојевски смишља, па стане, удубљен, и ако калиграфски напише име Иго или Наполеон, или Нотр Дам, онда се то може схватити тако да се на тај начин оно што је издвојено калиграфски укорењује у дубину стваралачког чина, у предлогичком моменту. То су места у којима он још увек није разрешио сукобе, неспоразуме ликова или куда даље са причом. Тамо где му је све јасно, тамо нема цртежа, или их има врло мало. Заступа се теза да је то цртање нека врста пребирања самог Достојевског у смишљању, где се види како он долази до коначне слике. Важан проблем теорије књижевности и филозофије перцепције је да ли се подудара оно што писац мисли са оним што произилази из теста и оно што читалац схвата, зато је Бахтин говорио да је смисао трио аутора, текста и читаоца. Неки пут се то све подудара, а чешће се не подудара. А овде се бавимо тиме шта писац мисли кад смишља шта ће и како ће. Бележнице Достојевског су директан одраз интелектуалног и мисаоног процеса који се одвија у пишчевој свести док он смишља, на пример, „Браћу Карамазове”, а највише је Достојевски цртао док је припремао „Зле духе”, што значи да се ту највише и колебао. Постоји аутокомуникација писца, он води разговор са самим собом до мисли, а цртеж је ту да га утврди у томе. Достојевски је мислио да ће свет једном постати Христова лепота, то је једно охристовљење света у лепоти, али уједно је сматрао да ће то тешко ићи, и само уколико се католичанство и православље разумеју и помажу узајамно. У ликовном смислу то је стилистика готичке катедрале, у изградњи заједничког дома за човечанство – закључио је професор Стојановић.

Професорка доц. др Ана Јаковљевић Радуновић, стручни сарадник приликом рада на овој монографији и русисткиња, нагласила је да је Константина Баршта упознала током двехиљадитих година, када је долазио у Београд на конференције о различитим аспектима руске књижевности, а поводом 200 година рођења Достојевског стигла је и његова понуда о изложби цртежа Достојевског.

– Слависти и русисти навикли су на писце који цртају, а међу њима је и Пушкин. Постоје и изванредни акварели Љермонтова и у једној таквој традицији цртежи Достојевског не представљају пример идеалности и завршености. Пре ће личити на поигравање на листовима папира. Баршт овде тумачи идеограме, калиграме Достојевског, а ова грана достојевистике последњих деценија добија на значају. Писма Достојевског су под утицајем руског православног краснописа, али и под утицајем француског и европског лепог писања. Имамо прилику да завиримо у радионицу писца где он комуницира са собом и црта за себе, то су цртежи који откривају његов мисаони поступак. Он сањари, машта, промишља. Баршт открива херменеутику великог петокњижја Достојевског и цртеже који су пратили њихов настанак, али је још интересантнија организација страна, где ништа није случајно, где те стране делују као вртлог различитих идеја, које ће бити обзнањене у тексту романа. Та хришћанска саборност, о којој је професор Стојановић говорио, реализује се управо у рукопису, личном односу према писму руског и француског писма. И кнез Мишкин, покушај идеалног јунака, пролази неку врсту теста тако што показује да лепо пише и имитира рукопис старих руских књига, да би одмах затим показао како уме да барата и француским писмом облог начина писања – објаснила је доц. др Ана Јаковљевић Радуновић, додајући и то да су цртежи начин да се успори убрзано мишљење.