Празник Ђакома Пучинија

У свету музике већ је постало правило да је свака година због нечега веома значајна, посебна. Све уметности, а музика без сумње најгласније, славе своју историју и округле годишњице. У години која истиче у средишту пажње је великан италијанске опере Ђакомо Пучини (1858–1924). Диљем оперског глобуса обележава се век и по од рођења славног композитора. У читавој тој музичкој паради дугој годину дана стигао је и онај највећи – Пучинијев дан, прави празник у граду Лука, у коме се пре тачно 150 година родила ваљда најславнија беба у историји ове прелепе тосканске вароши и коју назваше: Ђакомо Антонио Доменико Микеле Секондо Мариа Пучини. Локални Teatro del Giglio вечерас, у његову част, приређује програм „Срећан рођендан, Маестро”. Групу италијанских певача, који ће интерпретирати само арије из Пучинијевих опера, пратиће Краљевски филхармонијски оркестар из Лондона, којим ће дириговати Мигуел Ангел Гомез Мартинез.

Лако прелиставање књиге живота овог оперског колоса открива нам да је био дете из породице која није оскудевала у музичарима, а чија имена налазимо и у енциклопедијама (музичким). За понеки редак изборио се и његов отац Микеле, оргуљаш у месној цркви, помало и композитор, чак аутор две опере, али које је прогутао заборав. Од малог Ђакома, потомка те истинске музичке династије из Луке, с правом се очекивало да ће кренути путем којим је ишао и његов рано преминули отац. Тако је и било само што је наследник ишао даље – да дотакне звезде. Још као дете, Ђакомо је свирао оргуље у црквама и већ у 14. години открио у себи композитора. То ће га касније одвести до Милана, где ће се на тамошњем Конзерваторијуму школовати и код Амилкара Понкијелија (аутор „Ђоконде”), а неко време студентску собу делиће са још једним будућим познатим композитором Пјетром Маскањијем. Обојици ће име бити повезивано са веризмом, правцем који је инсистирао на „истинитости” дешавања на оперској сцени. Маскањи је, међутим, знатно више био у томе, потврдивши то својим капиталним делом „Кавалерија рустикана”, драгуљем веризма. Већ прве опере његовог бившег цимера, са којим ће остати у дугом пријатељству, „Вилисе” и „Едгар”, отвориле су младом Пучинију врата славне миланске Скале, мада ће прави квалитет показати тек следећим делом – „Манон Леско”, које ће се изводити на многим светским позорницама. У току рађања ове опере, композитор се 1891. преселио у мало место Торе дел Лаго, 18 километара удаљено од Луке и само четири од монденског Вијаређа, на Тиренском мору. И тај лепи градић, у коме ће провести барем пола свог живота, у кући данас претвореној у музеј, има своје „море”, језеро Масачуколи, као наручено за Пучинија (рибо)ловца. Док је из чамца пуцао у шљуке, или бацао удицу, у његовој глави ројиле су се ноте које ће га учинити славним. У свом дому на обали окупљао је пријатеље уметнике: музичаре, сликаре, писце... Друштво које је себе звало „Клуб Боеми”. Ускоро ће ту бити написана и опера „ Боеми”, а после су дошле такође чувене „Тоска”, „Мадам Батерфлај” и недовршена „Турандот”. Видно болестан, Пучини је журио да на сцени види своју последњу оперу, већ је писао њен трећи чин, али... смрт је била бржа. Судбина је каткад сурово иронична: на концу свог живота, онај који га је посветио лепоти људског гласа остао је без њега. Умро је Бриселу, неколико дана након операције рака на грлу. Његов зет, славни диригент Артуро Тосканини, веома се ангажовао да „Турандот” стигне до позорнице. Композитору Франку Алфану поверио је да доврши оперу, а сам је био она „последња рука”. Исто тако и она прва, диригентска, на премијери 1926. у Скали. И једна мала оперска „легенда”: у току трећег чина Тосканини је прекинуо представу, саопштивши публици да је Пучини толико написао и она је у тишини напустила театар. Тек сутра, могла је да види и чује интегралну, довршену верзију, која ће постати део великог светског оперског репертоара.

Пучини је сањао и да једнога дана љубитељи опере слушају његову музику на отвореном, на „његовом” језеру. Ни тај сан није дочекао, али се он остварио, у великој мери заслугом старог другара Маскањија. У Торе дел Лаго, том светилишту Пучинијевих поштовалаца, досад су одржана 54 фестивала, са његовим именом и само са његовим операма на програму. Пре четири године, тамо је обележена стогодишњица „Мадам Батерфлај”, а овога лета 150. „рођендан” композитора, прослављен операма „Турандот”, „Едгар”, „Тоска” и, опет – Ћо-Ћо-Сан, Пинкертон и други јунаци из „Мадам Батерфлај”. Поменуте ликове, када се славио век ове опере на Фестивалу Пучини, тумачили су Даниела Деси и Фабио Армилиато, које ће Београђани моћи да чују у суботу, у Мадленијануму, на концерту Гала Пучиниано, на коме ће се представити и диригент Алберто Веронези, уметнички директор овог фестивала.

У београдском Народном позоришту вечерас певају „Боеме”, а ако ово, којим случајем, читате у Њујорку, и околини, тек да знате: иста опера вас чека и у Метрополитену, на Менхетну, неколико сати касније.