Живи сам, једе сам, не везује се

Јапи култура створена је почетком осамдесетих година, узлет је доживела деведесетих, a бум почетком 21. века у коме је приватизација и либерална економија, које промовишу корпоративни капитал, од многих држава направила корпорације, што је драматично променило свет. Јапи култура не да постоји него је била у свом узлету. Срећа да је светска економска криза показала у којој мери је то био један празан концепт, а по мом мишљењу и у којој мери је тај капитал који је сада пукао заправо чиста апстракција, каже Зорица Томић, културолог.

„Јапијевац је био херој новог доба. Он је манекен капитала – и служио је да покаже потпуно нове односе моћи, који су били утемељени само на једној категорији – профита, односно интереса. Уз то је ишла логика да је све могуће да се размењује на тржишту, од лепоте преко памети али оне су морале бити нумерички исказане – колико вреде нечије ноге или колико наплатити консултантске услуге. Јапи култура је била практично једини модел који се нудио као операционалан, уз тај модел је ишао и тај фанатизам успеха и идеја о социјалном алпинизму. У историји, барем западноевропског културног модела, све епохе до јапи културе фаворизовале су неку од вредности – спортски дух, уметнички таленат, моралне врлине… Јапи култура је све то опозвала и потурала само један стандард – колико сте у стању да се прикажете као победник тако што ћете успети да марифетлуцима, тржишним и комуникативним, зезнете конкуренте.”

Зорица Томић каже да уз јапи културу иде нужно сазнање да је свет опасно место и да ако нисте ајкула – бићете поједени. „Јапи култура је потпуно нов образац комуницирања. Свака особа није потенцијални извор радости, него извор најдубље фрустрације. Дакле, и партнер је постао конкурент. Јапи култура је донела беспоштедну конкуренцију у којој нема милости ни према коме, чак ни према сопственом детету ако видите да ће угрозити вашу идеју о социјалном успеху. Јапи култура је солерска и извор је фрустрација. То значи: живим сам, једем сам, не везујем се – нигде нисам за стално, не пуштам корење ни у једној ствари, ни у корпорацији јер постоји друга, конкурентска.”

„У Србији је после 2000. године отрежњење, које је стигло с демократским променама, условило олако обећану брзину, што је претпостављало да се што пре сустигну стандарди који су остали негде иза нас. Један од тих је јапијевска култура која је овде стигла можда чак и у драматичнијој верзији него што се две деценије развијала у САД, с девизом ’Само најјачи опстају’, и фаворизовањем младих као да је то квалитет по себи. То је транзитивна категорија, ужасно празна јер не упућује на образовање, врлине, вештине, способности, ни на шта осим на једну празну форму која је за последицу имала десетковање читаве једне генерације људи који су изашли изван оквира тих младих.”

Зорица Томић каже да је ово крај јапи културе и тако конципираног капитала, ма колико се светски моћници трудили да га рекуперирају. „Предвиђам да су они отишли и да је добро што се то догодило. Одсуство те демонстративне силе глобалног капитала имаће своје добре последице тако што ће мали привредници почети да отварају радње, а они који ће и даље јахати на јапијевском таласу биће демоде. Иста ствар десила се када је пропадао Рим. Када је почело да се говори о рецесији, млади људи су почели да одбијају да раде за велике корпорације, да живе у мегаполисима, да буду униформисани... Сада желе да живе у предграђима, жене се, праве породице, имају куће, гаје цвеће. Млади људи више не желе да буду умрежени на тај начин, да буду оруђе у рукама капитала, нити да дају најбољи део себе корпорацији. Ако је судити према моди, тај тренд ће овде врло брзо доћи.”