Ратничка фигура

Појава јапија као глобалног феномена десила се почетком осамдесетих у тренутку када се као економски најмоћнија „каста” формирана од младих људи са потпуно нетрадиционалним залеђем нашла у центру свих нових облика стицања капитала, каже Ашок Мурти, стилиста. Били су логични пратилац експанзије нових електронских технологија и неортодоксних начина пословања на берзи. Пошто нису имали шта да изгубе (осим новца који иницијално нису ни имали), могли су да у послове улазе са много мање страха од последица и да више ризикују.

Мурти каже да је брзо стечени новац тражио и другачије опредмећење. „То је време силуете са јако наглашеним раменима као код рагби играча и уског струка – ратничка силуета која је требало вербално да надомести моћ коју ови играчи на светској сцени моћи нису имали као реално покриће проистекло из претходног искуства. „Мада наглашена, ова силуета (карактеристична за мушкарце и жене) није била сексуално дефинисана и као крајњи резултат деловала је управо због своје карикатуралности андрогено, односно бесполно.”

„Статусни симболи су се такође променили – уместо оних који су карактерисали „стари” новац (куће у предграђу, имања, стабилне деонице) ова генерација се опредељивала за оне који су много очигледнији (станови у граду, брза кола, заслепљујући ’гаџети’ који не морају нужно имати неку јасну функцију...). Последица на модну индустрију манифестована је експанзијом „нове” италијанске моде и њеног начина поимања и интерпретације луксуза. Арманија је као модну икону етаблирала управо јапи генерација, али и његов естетски контрапункт Ђани Версаче – толико о томе колико је овај тренд био кохерентан. Италијанска модна индустрија је експлодирала у само неколико година и у економском смислу потпуно преузела примат од раније етаблираних центара, пре свега Париза. Висока мода дефинитивно је изубила значај а оно што називамо ’спремно за ношење’ (високе бутик колекције, али базично конфекција) постаје оно на основу чега се формира шира слика опредмећена у ономе што се зове тренд.”

Мурти каже да је позитивна последица то што је одећа за бизнис окружење постала много удобнија и комфорнија. „Оно што је најважније, почиње корозија стриктног пословног кодекса облачења, прво увођењем неформалне одеће кроз ’неформални петак’ који је довео до процеса потпуне индивидуализације као императива стила.”

Данас они успешнији јапији који су преживели неколико криза уживају у профитима ове револуције – Бил Гејтс је очигледан пример за ово.

Али, ствари данас изгледају другачије него у необузданим осамдесетим, када је и успостављен најсуровији начин личног богаћења као најпожељније форме друштвеног остварења појединца. Силуета рагбисте нестаје с модног хоризонта.

Мурти каже да овог тренутка централни феномен који покушава да дефинише модна теорија пословног стила јесте пронаћи стил/изглед за људе који свој посао обављају од – куће. „Интернет и сви начини комуникације које је са собом донео омогућили су да појединац део или цео посао обавља из свог дома не губећи време на транспорт и бирајући сопствено време када ће тај посао најефикасније обавити.” На први поглед, то значи збогом Арманију и Версачеу, какве сада познајемо.