Зарада на пропасти фирме

Цео свет обишла је вест да су тројица директора „Џенерал моторса”, „Форда” и „Крајслера” од америчког Конгреса затражила 34.000.000 долара помоћи уз обећање да ће, док траје криза, уместо за велике плате радити за један долар. У Вашингтон су допутовали аутомобилима. Претходна посета Вашингтону ових могула произвођача аутомобила изгледала је другачије. Допутовали су у три корпоративна авиона да би затражили помоћ и нису нудили да раде без плате.

Сасвим довољан знак да се мења статус топ-менаџера, често поистовећиваним с јапијима. Високе плате и награде су један од заштитних знакова и питање је да ли ће и даље бити. Сада су они на врху. Француски председници корпорација и директори зарађују највише у Европи, просечно шест милиона евра годишње, док су та примања у Америци двапут виша. Арун Сарин, директор „Водафона”, зарадио је 11.700.000 евра прошле године и тако се попео на прво место ове топ-листе. Политичари су далеко иза менаџера. Француски председник Никола Саркози има годишњу плату од 240.000 евра.

Чланак у „Хералд трибјуну” показује да су амерички бизнисмени почели да мењају навике због економске кризе коју су изазвали, како каже Џозеф Штиглиц, добитник Нобелове награде за економију, „сукобом интереса и похлепом”. Према анкети, половина бизнисмена је смањила трошкове за путовања. У Лондон, у који често иду, путују бизнис класом. Одседају код пријатеља а не у скупим хотелима и возе се изнајмљеним бициклом уместо таксијем. Путовања у Европу су брза, ако је могуће и без ноћења. За разлику од америчких, немачки пословни људи и даље одседају у скупим америчким хотелима и враћају се с пуним коферима, па због тога неке продавнице примају евре. У Европи се криза још није осетила на прави начин, а шопинг у Америци је исплативији него у Европи.

Светска економска криза свакако је угрозила, па можда и уништила, јапије који су осамдесетих харали њујоршким Волстритом и лондонским Ситијем.Препознатљиви млади бизнисмени први пут су овде виђени у филму „Волстрит” с Мајклом Дагласом у главној улози. Описивали су их многи, а најцрње амерички писац Брет Истон Елис у књизи „Амерички психо”. Били су моћни и богати, а сада им многи предвиђају крах. И кажу нешто што је убитачно за њих који су стварали и моду – да више нису модерни.

(/slika2)Раде Прибићевић, директор за корпоративне послове „Дунав храна групе”, каже да се јапији не могу поистоветити с менаџерима, али да међу менаџерима има јапија. „Јапији су људи којима је најважнији висок степен успешности, док менаџери управљају процесом рада или имовином. Јапији неће изумрети због економске кризе, већ ће доћи до ревидирања екстремних примања. И то ће можда постати тренд.” Прибићевић каже да је сам термин јапи (млади урбани професионалци) више стил живота, али да је сада чак и тај термин превазиђен.

Јапији су много зарађивали захваљујући околностима. Једна од њих је интернет-бум, када су неки млади људи зарадили милионе долара. „Тако је зарађиван велики новац без реалне вредности посла. Сада ће то бити мало рационалније”, каже Прибићевић.

Овај директор мисли да се зараде врхунских менаџера/јапија и тренд да се она смање никако не могу поредити са ситуацијом код нас. „У Србији су у неким јавним предузећима примања висока, али на Западу су та висока примања у приватним фирмама и власник може да дели колике хоће плате јер је то његов капитал. Међутим, када криза прође доћи ће до отрежњења. Таквих екстрема да менаџер заради 300.000.000 долара за годину дана а да фирма пропадне код нас нема.”

Али, оно чега има код нас, то су способни пословни људи с добрим уговорима у својим фирмама. „И у иностранству постоје примања и отпремнине који су загарантовани и нису везани за успех фирме. Пример за то је фирма ’Енрон’ која је отишла под стечај, али су њени менаџери извукли новац. Стечај је њима највише одговарао.”