Изложба Хокнијевих дела у Београду

Године 1970. млади Дејвид Хокни одржао је самосталну изложбу у Музеју савремене уметности у Београду, што је био рани показатељ његовог глобалног домета и тренутак трајне важности у историји нашег музеја. Данас, више од пет деценија касније, Хокни се враћа – овога пута кроз снажно наслеђе свог уметничког рада и радикалну еволуцију визуелног језика.

Ово су речи којима Маријана Коларић, директорка Музеја савремене уметности у Београду, најављује изложбу једног од највећих савремених уметника данашњице која ће вечерас у 18 сати под називом „Дејвид Хокни: Од папира до екрана” бити отворена у кући на чијем је челу, у здању на Ушћу. Повод је свечан – ова поставка, чији је она уједно и кустос, у склопу је обележавања шест деценија постојања МСУБ-а.

Како она објашњава, идеја да се Хокнијева (1937) дела поново представе београдској публици потекла је из жеље да се истакне уметник који је обележио прве године рада музеја и чија је изложба одјекнула далеко изван свог времена, остављајући трајан траг на локалној уметничкој сцени. Истовремено, ова изложба потврђује доследну посвећеност музеја представљању особене и авангардне уметности домаћој, регионалној и међународној јавности.

Фото: лична архива Предрага Протића, Дејвид Хокни (други здесна) и Миодраг Б. Протић (први здесна) на отварању изложбе у Музеју савремене уметности 1970. године

Један је од најутицајнијих уметника 20. и 21. века, кључна фигура британске савремене уметности и неуморан иноватор, непрестано помера границе сликарства, цртежа, фотографије и дигиталних медија. Његов опус спаја класичне уметничке традиције са смелим експериментима у перспективи, боји и технологији. Како наша саговорница истиче, његово прихватање „ајпеда”, „ајфона” и дигиталног цртежа као професионалних уметничких алата проширило је језик савремене уметности, инспиришући генерације уметника да преиспитају начине на које стварамо и преносимо визуелна искуства.

– Излагао је у најзначајнијим светским музејима, аутор је револуционарних теоријских разматрања о појмовима гледања и перцепције и један је од уметника који су редефинисали савремени портрет и пејзаж. У свакој фази његове каријере, од раних графика до имерзивних дигиталних амбијената, Хокни позива посматрача у свет боје, јасноће и сталне реинвенције.

Ова изложба пружа јединствен увид у Хокнијев рад од раних цртежа и бакрописа из шездесетих година прошлог века до најновијих радова насталих на „ајпеду” – каже нам Маријана Коларић и издваја моменте на које би требало посебно обратити пажњу:

– Тежили смо да прикажемо неке најзначајније циклусе који су обележили развој његовог визуелног језика, а пре свега његов фокус на цртеж у било ком медију да се креће. Први циклус који представљамо на изложби је серија графика „Илустрације за шест бајки браће Грим”, која настаје крајем шездесетих година прошлог века као један од његових до тада најамбициознијих графичких подухвата. Ови бакрописи занимљиви су због Хокнијеве употребе традиционалне технике укрштеног сенчења, односно шрафирања којом се, у комбинацији с акватинтом, стварају богате тоналне површине и дубока црна боја. То је техника коју је Хокни радо користио и присвојио је проучавајући Хогартове бакрописе. Посетиоци ће се сусрести и са Хокнијевим циклусом од 16 графика под називом: „Напредовање развратника”, серије засноване на истоименом циклусу Вилијама Хогарта, моралистичкој причи о протраћеном животу. У Хокнијевој верзији, радња је пренета у Њујорк, а „развратник” је полуаутобиографски лик уметника који открива благодети живота у слободнијем друштву. На почетку му све иде од руке: продаје графике, прихватају га „добри људи”, међутим, срећа не траје дуго – остаје без новца и бива одбачен од истих тих „добрих људи”.

Она додаје да је између 1973. и 1975. Хокни већи део времена провео у Паризу, где је у атељеу „Кромелинк”, који су основала браћа Алдо и Пјеро Кромелинк, започео рад на новој серији бакрописа.

– У овом студију, познатом по сарадњи с Пикасом током последње две деценије његовог живота, Хокни је у прва три месеца усавршио технике које раније није познавао или којима није успевао да овлада, укључујући и поступак „шећерног лифта”. Као варијација традиционалне методе акватинте, ова техника омогућава уметнику да четкицом директно црта по плочи користећи мешавину шећера и средства растворљивог у води. Ради се о врло спонтаном начину рада, који је Пикасо нарочито волео. Ову технику Хокни је применио у циклусу „Плава гитара”, а гравуре из ове мапе од двадесет графика које ће моћи да се виде инспирисане су песмом „Човек са плавом гитаром” америчког песника Воласа Стивенса из 1936, песмом која је била надахнута Пикасовом сликом из плавог периода из 1903. „Стари гитариста” и бави се сложеним односом између уметности и стварности, маште и интерпретације. Хокнијева инспирација књижевним делима наставља се кроз илустрације за 14 песама К. П. Кавафиса, египатског песника и новинара грчког порекла, које такође приказујемо, а које су настале на Хокнијевом путу у Египат 1963. Као важан сегмент и тема у његовом опусу је свакако портрет, те је на изложби избор цртежа и графика портрета његових пријатеља као и слика, уље на платну под називом „Човек у музеју” из 1962. године која је настала током посете музеју Пергамон у Берлину који је Хокни обишао заједно са пријатељем Џефом Гудманом – објашњава кустоскиња.

На крају, наглашава, у жељи да се посетиоцима представи и савремена продукција настала кроз употребу нових медија које уметник користи са радозналошћу и уживањем као део свог експеримента, биће ту и избор радова који настају на „ајпеду” и „ајфону”.

– Након што се вратио из Лос Анђелеса у Велику Британију 2005, британско време и ветар пробудили су му интересовање за годишња доба. Из тог периода потиче серија „Рађање пролећа” али и други циклуси у оквиру којих се вратио пејзажу као једном од најомиљенијих мотива, кроз приказ буђења природе било на монументалним платнима било на свом „ајпеду”. Користећи „ајпед”, сопственим прстима осликава екран стварајући вибрантне призоре британских и француских предела. Како и сам у једном интервјуу наводи на питање какав однос гаји према техници, он одговара: „Занима ме све што може да направи слику.” На изложби, у дигиталном формату представљамо и избор радова из његове серије слика цвећа, мртве природе, пејзаже и аутопортрете, све направљене на „ајпеду” последњих година – закључује она.

Упитана како је изгледала припрема саме изложбе, Маријана Коларић одговара:

– Наша комуникација се одвијала преко чланова његовог тима из студија у Лос Анђелесу и Лондону, као и преко Мартина Гејфорда, који је један од можда највећих познавалаца његових дела и неко ко је написао више књига о његовом раду, а чији текст ће бити објављен у каталогу поводом изложбе коју очекујемо крајем јуна. Када смо контактирали с њим, Хокни је позитивно реаговао на нашу иницијативу, уједно преневши нам своје најлепше успомене током посете Београду у који је допутовао бродом из Беча, поводом отварње своје изложбе у музеју. Већ 26. јуна угостићемо Гејфорда, који ће одржати предавање о Хокнију и његовом раду.

Реализација изложбе остварена је уз значајну подршку Британског савета, који континуирано доприноси културној размени и повезивању уметничких сцена Уједињеног Краљевства и Србије.