Мајстор кичице

Звонко Дегент је по занимању саобраћајни техничар. Радио је на површинским коповима као руковалац помоћне механизације на пољу „Б” у Колубари. Пре три године се пензионисао, али и даље помало ради у фирми – као врстан мајстор помаже у обуци младих. А и код куће га чека хиљаду других послова којима је вичан, па и да слика. Кад не може да уради све што је замислио, обично побегне – на пецање.

– Лењ је, али му не дам да се опусти – укључује се у разговор расположена и орна за причу његова супруга Даница, а Звонко се смешка и ништа не пориче.

Наследио очев таленат

Мада су у његовој великој шаци чешће лежале алатке много теже од четкице, он и њоме сасвим добро барата. Портрета се није хватао, каже, јер му не иду од руке, али су му зато мотиви старог Београда били и остали најомиљенији. На то га је такође подстакла супруга. Пошто је пре удаје живела у Београду, прикупила је пуну фасциклу старих разгледница које је он са лакоћом „прекопирао”.

– Од малих ногу сам показивао склоност ка ликовној уметности. Ту „црту” повукао сам од оца. Био је столар, али је много и сликао. Нажалост, ништа од тога није остало. Поклањао је оберучке коме се шта свидело. Али сам од њега, и касније од наставника, стекао нека знања. Они су ме научили да затежем платно, да мешам боје – присећа се са захвалношћу наш саговорник.

(/slika2)У међувремену је много тога насликао. И он је поклањао, понешто је и продавао, али нешто се ипак задржало у кући. Поред реплике Варош капије из 1931. године, некадашње Скадарлије и Балканске улице каква је била 1928. године, на зиду виси и икона крсне славе, свети Ђорђе, мртва природа „преузета“ са слике непознатог аутора, старе више од двеста година и сојенице, по жељи његове супруге. Она једина, каже, има право да извољева. Заслужила је. Од ње је добио прве боје марке „леонардо” из Француске, она му је купила гомилу књига из историје уметности, а захваљујући њеној упорности и предузимљивости, своје радове је излагао на неколико групних изложби.

На реду стари Лазаревац

(/slika3)Звонко каже да увек има инспирацију да слика, али не и довољно времена.

– У једном периоду ме нешто ухватило само да „мацкам“, а онда смо почели да зидамо кућу. Сада, кад смо градњу привели крају, враћа ми се елан и поново ћу се посветити сликању – обећава Звонко, иако му се штафелај поломио, па рам са платном држи на коленима.

У „риболовачкој“ соби, где се пије прва јутарња кафа, коначно има свој мали атеље, а из Чикага су стигле нове четкице и платно, набавиће и нове боје, а онда је на реду – стари Лазаревац.

– Еснафска четврт, старе крчме, воденице на Колубари, чиниле су душу овог града. О томе је мало трагова остало, али нешто сам успео да пронађем. Јабучку воденицу, иако више не постоји, овековечио сам по сећању – каже Звонко.