Majstor kičice

Zvonko Degent je po zanimanju saobraćajni tehničar. Radio je na površinskim kopovima kao rukovalac pomoćne mehanizacije na polju „B” u Kolubari. Pre tri godine se penzionisao, ali i dalje pomalo radi u firmi – kao vrstan majstor pomaže u obuci mladih. A i kod kuće ga čeka hiljadu drugih poslova kojima je vičan, pa i da slika. Kad ne može da uradi sve što je zamislio, obično pobegne – na pecanje.

– Lenj je, ali mu ne dam da se opusti – uključuje se u razgovor raspoložena i orna za priču njegova supruga Danica, a Zvonko se smeška i ništa ne poriče.

Nasledio očev talenat

Mada su u njegovoj velikoj šaci češće ležale alatke mnogo teže od četkice, on i njome sasvim dobro barata. Portreta se nije hvatao, kaže, jer mu ne idu od ruke, ali su mu zato motivi starog Beograda bili i ostali najomiljeniji. Na to ga je takođe podstakla supruga. Pošto je pre udaje živela u Beogradu, prikupila je punu fasciklu starih razglednica koje je on sa lakoćom „prekopirao”.

– Od malih nogu sam pokazivao sklonost ka likovnoj umetnosti. Tu „crtu” povukao sam od oca. Bio je stolar, ali je mnogo i slikao. Nažalost, ništa od toga nije ostalo. Poklanjao je oberučke kome se šta svidelo. Ali sam od njega, i kasnije od nastavnika, stekao neka znanja. Oni su me naučili da zatežem platno, da mešam boje – priseća se sa zahvalnošću naš sagovornik.

(/slika2)U međuvremenu je mnogo toga naslikao. I on je poklanjao, ponešto je i prodavao, ali nešto se ipak zadržalo u kući. Pored replike Varoš kapije iz 1931. godine, nekadašnje Skadarlije i Balkanske ulice kakva je bila 1928. godine, na zidu visi i ikona krsne slave, sveti Đorđe, mrtva priroda „preuzeta“ sa slike nepoznatog autora, stare više od dvesta godina i sojenice, po želji njegove supruge. Ona jedina, kaže, ima pravo da izvoljeva. Zaslužila je. Od nje je dobio prve boje marke „leonardo” iz Francuske, ona mu je kupila gomilu knjiga iz istorije umetnosti, a zahvaljujući njenoj upornosti i preduzimljivosti, svoje radove je izlagao na nekoliko grupnih izložbi.

Na redu stari Lazarevac

(/slika3)Zvonko kaže da uvek ima inspiraciju da slika, ali ne i dovoljno vremena.

– U jednom periodu me nešto uhvatilo samo da „mackam“, a onda smo počeli da zidamo kuću. Sada, kad smo gradnju priveli kraju, vraća mi se elan i ponovo ću se posvetiti slikanju – obećava Zvonko, iako mu se štafelaj polomio, pa ram sa platnom drži na kolenima.

U „ribolovačkoj“ sobi, gde se pije prva jutarnja kafa, konačno ima svoj mali atelje, a iz Čikaga su stigle nove četkice i platno, nabaviće i nove boje, a onda je na redu – stari Lazarevac.

– Esnafska četvrt, stare krčme, vodenice na Kolubari, činile su dušu ovog grada. O tome je malo tragova ostalo, ali nešto sam uspeo da pronađem. Jabučku vodenicu, iako više ne postoji, ovekovečio sam po sećanju – kaže Zvonko.