Бојкот је „ин”

Од нашег сталног дописника
Љубљана – На Балкану је бојкотовање баш модерна ствар – у време Милошевића су били на програму митинзи које није било тешко режирати, а сад су „ин” разни бојкоти који од организатора изискују још мање напора, пише на тему заоштравања словеначко-хрватских односа колумниста Борис Јеж у „Делу”.

„Мета је обично Словенија, вероватно из зависти”, објашњава Јеж разлоге за „словеначки бојкот Хрватске у њеном прикључивању ЕУ” и узвратни „бојкот суседа свега што је словеначко”. Додаје да све то подсећа на „епизоду из десетодневног рата за осамостаљење Словеније, јуна 1991, када су новинари војника ЈНА питали шта се дешава, а он одговорио: ’Не знам, они као хоће да се отцепе, а ми им као не дамо’”. Аутор тврди да „изгледа да Хрватска жели да уведе некакав туторски однос према Словенији као што је то радила Србија према свима у време СФРЈ”. Јеж попут осталих словеначких колумниста тврди да „највиши политичари у Загребу нису способни да схвате да северним комшијама не могу да наметну своја правила и да им наређују”, осуђујући став хрватског премијера Иве Санадера јер се „током преговора (са Словенијом) понашао као да је у свом кабинету где може да удари песницом о сто, а Словенци ће одмах да поклекну”.

Јежева реторика је одраз медијске слике у Словенији, где су новинари упрегнути у циљ „заштите националног интереса”, како је премијер Борут Пахор објаснио стопирање Хрватске на путу евроинтеграција. Овдашњи политичари и медији повлаче паралелу између актуелне ситуације Љубљане и Загреба са оном између словеначке престонице и Београда 1990, када су словеначки новинари, на челу са Јежом, писали да „се словеначки комунисти не враћају кући (са 14. Конгреса СКЈ) ако попусте Милошевићу”.

„Словенија је на испиту одлучности – ако у преговорима о укључивању Хрватске попусти Санадеру и Месићу, одрећиће се заувек својих територијалних права, али и свог поноса”, пише „Дело” у анализи „хрватског експанзионизма”, и подсећа како је „лако изманипулисати народ да учествује на масовним митинзима, попут оног ’Трст је наш!’, а касније ’Слобо је слобода!’”. За Словенију нема разлике између хрватског и српског експанзионизма који буја „чим се тамо нека Словенија усуди да поставља правила игре”.

Словеначки медији забринуто извештавају о рату против домаћих брендова који воде потрошачи у дућанима суседне државе, што препоручује и посебно формирана интернетна страна „бојкотсловеније.тк”. На страни је објављен списак словеначких предузећа на хрватском тржишту. Неколико хрватских сајтова хушка на бојкот робе из Словеније и саветује потребне кораке: „Престани куповати словеначке производе и престани куповати у словеначким трговинским ланцима док год словеначки политичари не промене језик према Хрватској – о томе обавести своје познанике који нису на интернету; шаљи ово свим пријатељима, пошаљи и пријатељима у Словенији да знају да њихова радна места зависе од хрватских потрошача”.

Дописници словеначких медија из Загреба јављају да тамошње јавно мњење кривицу за заоштравање односа између две државе проналази, изузев у словеначком блокирању хрватских приступних преговора са ЕУ, у увођењу вињета за словеначке аутопутеве у изградњи (полугодишња 35 евра, годишња 55), „пљачки” хрватских штедиша Љубљанске банке, брисању сталног пребивалишта грађанима пореклом из других република некадашње СФРЈ (избрисани), као и у говору мржње словеначких политичара. Откривају да је један од разлога за анимозитет Љубљане што Хрватска није допустила да словеначке банке уђу на њено тржиште.

Министар спољних послова Словеније Самуел Жбогар подвлачи, међутим, да је Словенија морала да позове Загреб да поштује Брионску изјаву којом су се државе обавезале да ће поштовати стање на дан 25. јуна 1991. (када се Словенија отцепила од СФРЈ), иначе би у супротном, да је Љубљана оћутала прејудицирање граница, то било схваћено као њен пристанак односно да се не противи хрватском померању међа у дубину словеначке територије, после чега би то постали документи ЕУ и Љубљана би изгубила полазиште за демаркацију са Хрватском.