Сту­дент­ска бај­ка

За­ми­шљам дан у ко­јем се дуж са­да­шње Ули­це кра­ља Ми­ла­на ме­ња­ју улич­не та­бле на ко­ји­ма ће пи­са­ти Ули­ца рек­то­ра Ђо­ки­ћа. Тог истог да­на уме­сто Ње­го­ша на пла­тоу ис­пред Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та осва­ну­ће спо­ме­ник још жи­вом и жи­вах­ном Да­ни­е­лу Си­на­ни­ју. Он на чо­пе­ру с уз­диг­ну­та три пр­ста. Трг Ни­ко­ле Па­ши­ћа би­ће пре­и­ме­но­ван у Трг про­ши­ре­ног рек­тор­ског ко­ле­ги­ју­ма, а на цен­трал­ном град­ском тр­гу, уме­сто Кне­за Ми­ха­и­ла и при­па­да­ју­ћег му ко­ња, уз­ди­за­ће се ста­туа не­зна­ног пле­ну­ма­ша ко­ји ја­ше зна­ног Ву­чи­ће­ви­ћа. На пла­тоу ис­пред не­ка­да­шње же­ле­знич­ке ста­ни­це не би ви­ше би­ло спо­ме­ни­ка Сте­фа­ну Не­ма­њи. Он ће би­ти пре­ме­штен у Ма­рин­ко­ву ба­ру, а на ње­го­вом ме­сту ста­ја­ће пум­па ви­ша и мо­ну­мен­тал­ни­ја од ку­ле „Бе­о­град”. Та­ко би, по­пут зна­чај­них свет­ских ме­тро­по­ла ко­је има­ју Ај­фе­лов то­рањ, Биг Бен, Ста­туу сло­бо­де, Ко­ло­се­ум, и Бе­о­град нај­зад до­био пре­по­зна­тљи­во обе­леж­је – пум­пу.

Те ко­зме­тич­ке про­ме­не пра­ти­ће и оне ко­је ће се уве­сти ра­ди пре­до­стро­жно­сти да се не по­вам­пи­ри ста­ри ре­жим. Из тог раз­ло­га де­мон­ти­ра­ће се све над­стре­шни­це ка­ко не­ком ћа­ци­ју не би па­ло на па­мет да их уз по­моћ осво­је­не со­нич­не тех­но­ло­ги­је сру­ши на гла­ву но­вом ре­жи­му. Ауто-пу­те­ви ће би­ти пре­о­ра­ни ка­ко би се по­ти­сну­ло сва­ко се­ћа­ње на не­по­ме­ни­ка. А на тра­си же­ле­знич­ких пру­га и ста­ни­ца би­ће из­гра­ђе­не би­ци­кли­стич­ке ста­зе и од­мо­ри­шта за би­ци­кле и би­ци­кли­сте.

Ста­ри сав­ски мост би­ће вра­ћен на исто­риј­ски уте­ме­ље­но ме­сто, а ње­го­ве ре­пли­ке по­ста­вља­ће се уз­дуж и по­пре­ко ре­ка, већ пре­ма од­лу­ци пле­ну­ма.

На из­не­на­ђе­ње и гну­ша­ње кру­го­двој­ка­ша, Бе­о­град на во­ди не­ће би­ти по­то­пљен ни сру­шен ба­ге­ром. Уме­сто то­га, про­ши­ри­ће се и на дру­гу оба­лу ре­ке и по­ста­ће сту­дент­ски град. Ка­ко би се иза­шло у су­срет све ве­ћој по­тре­би за сту­дент­ским до­мо­ви­ма, из­гра­ди­ће се и Но­ви Бе­о­град на во­ди на по­те­зу од Лу­ке Бе­о­град до Аде Ху­је. За­пра­во, та­ко ће би­ти са­мо у пре­ла­зном пе­ри­о­ду. У пер­спек­ти­ви, цео Бе­о­град ће по­ста­ти је­дан ве­ли­ки уни­вер­зи­тет­ски цен­тар и пр­ви пра­ви пот­пу­но сту­дент­ски град. Фа­кул­те­ти ће ни­ца­ти на све стра­не, а око њих мно­го­број­ни сту­дент­ски до­мо­ви.

Раз­лог је јед­но­ста­ван, сви ће же­ле­ти да бу­ду сту­ден­ти. По­ло­жа­ји ће се де­ли­ти у скла­ду с го­ди­на­ма сту­ди­ја. Што си ду­же сту­дент ве­ће су шан­се да ћеш по­ста­ти ми­ни­стар или ди­рек­тор јав­ног пред­у­зе­ћа. Сту­ден­ти ће др­жа­ти на­ста­ву на фа­кул­те­ти­ма јер ће про­фе­со­ри же­ле­ти да уче од њих, а они про­мо­ћур­ни­ји по­но­во ће упи­са­ти фа­кул­те­те ка­ко би јед­ног да­на, кад стек­ну за­ви­дан сту­дент­ски стаж, мо­гли по­но­во да пре­да­ју. Сту­ди­је ће се, на­рав­но, од­ви­ја­ти на да­љи­ну. Бло­ка­де фа­кул­те­та би­ће ор­га­ни­зо­ва­не са­мо зва­нич­но, и то јед­ном го­ди­шње по­во­дом се­ћа­ња на бло­ка­дер­ску ре­во­лу­ци­ју.

Кул­ту­ра ће би­ти нај­ва­жни­ја де­лат­ност. Ве­чи­ти сту­ден­ти књи­жев­но­сти так­ми­чи­ће се у пи­са­њу ода пле­ну­ми­ма на осно­ву ко­јих ће сту­ден­ти му­зич­ке ака­де­ми­је ком­по­но­ва­ти хим­не и мар­ше­ве, док ће сту­ден­ти ли­ков­не ака­де­ми­је сти­ца­ти углед у за­ви­сно­сти од ре­а­ли­стич­но­сти при­ка­за сту­дент­ских бло­ка­да и по­хо­да. Већ за­ми­шљам ка­ко у из­ло­зи­ма свих књи­жа­ра сто­је то­мо­ви три­ло­ги­је „Вре­ме пле­ну­ма”, и ка­ко се у си­не­плек­си­ма сме­њу­ју фил­мо­ви „Сту­дент­ски марш”, „Бит­ка за Ћа­ци­ленд”, „Фа­кул­тет не сме па­сти”, „Рек­тор и ја”, „Ћа­ци тр­че по­ча­сни круг”, и то­ме слич­ни.

Зна­чај­не про­ме­не за­хва­ти­ће и те­ле­ви­зи­ју. Бу­јо­ше­вић ће упи­са­ти ма­стер сту­ди­је, што ће му омо­гу­ћи­ти и пе­ти ман­дат на че­лу јав­ног сер­ви­са, ко­ји ће на из­ри­чит зах­тев РЕМ-а да­но­ноћ­но еми­то­ва­ти од­лу­ке пле­ну­ма, а Жекс ће об­ја­ви­ти да су му оста­ла још два-три ис­пи­та, па ће и он оста­ти на че­лу сво­је но­ве те­ле­ви­зи­је Ру­жи­ча­сти Пле­нум док их ни­ка­да не по­ло­жи.

При­вред­не ак­тив­но­сти би­ће пре­пу­ште­не ми­гран­ти­ма и ћа­ци­ма. Њи­ма ће би­ти за­бра­њен улаз на фа­кул­те­те, а за ове дру­ге на ме­сту на­ци­о­нал­них ста­ди­о­на би­ће ор­га­ни­зо­ва­ни кон­цен­тра­ци­о­ни кам­по­ви за од­ви­ка­ва­ње од уче­ња. Ћа­ци ће се то­ком да­на ба­ви­ти фи­зич­ким по­сло­ви­ма по­год­ним за од­ви­ка­ва­ње од уче­ња, а но­ћу ће би­ти за­тва­ра­ни у по­ме­ну­те кам­по­ве без стру­је, све­ћа и ме­се­чи­не ка­ко ни­ко­ме не би па­ло на па­мет да та­да учи.

Ви­со­ко­ум­не де­лат­но­сти и це­ње­не про­фе­си­је би­ће ре­зер­ви­са­не за сту­ден­те ко­ји не же­ле да уче јер су они по при­ро­ди па­мет­ни. Али не­ће сва­ки па­ме­тан сту­дент мо­ћи да по­ста­не, на при­мер, су­ди­ја. Са­мо они ко­ји сту­ди­ра­ју ду­же од два­де­сет го­ди­на мо­ћи ће да се кан­ди­ду­ју за ту функ­ци­ју. За су­ди­ју Устав­ног су­да уз тај услов би­ће по­треб­но још де­сет го­ди­на по­сле­ди­плом­ских сту­ди­ја. Ле­ка­ри не­ће би­ти по­треб­ни као што је да­нас слу­чај, јер је по­зна­то да је сту­дент­ска по­пу­ла­ци­ја у про­се­ку знат­но здра­ви­ја, а сту­ден­ти ко­ји же­ле да уче тре­ба да на­у­че и ка­ко са­ми да се ле­че.

Сту­ден­ти ко­ји ипак од­лу­че да за­вр­ше сту­ди­је од­мах по сти­ца­њу ди­пло­ме од­ла­зи­ће у пен­зи­ју. Пен­зи­је ће би­ти ни­же не­го сту­дент­ске сти­пен­ди­је, али ће ипак би­ти до­вољ­не за при­сто­јан сту­дент­ски жи­вот. Нај­ви­ше ће би­ти та­ко­зва­не пр­во­сту­дент­ске пен­зи­је, ко­је ће за­ви­си­ти од го­ди­на сту­ди­ра­ња, од­но­сно да­на при­кљу­че­ња бло­ка­ди, а на њих ће се за­слу­жни­ма ура­чу­на­ва­ти и пле­ну­ма­шки до­да­так и бло­кад­ни бо­нус.

Ви­сок стан­дард жи­во­та, на ко­јем би по­за­ви­де­ли и гра­ђа­ни Бу­рун­ди­ја, би­ће омо­гу­ћен за­хва­љу­ју­ћи мно­го­број­ним до­на­ци­ја­ма, ка­ко из зе­мље, та­ко и из ино­стран­ства. За њи­хо­во при­ку­пља­ње би­ће ан­га­жо­ва­ни спе­ци­јал­ни ти­мо­ви еду­ко­ва­ни на ра­ди­о­ни­ца­ма за при­ку­пља­ње до­бро­твор­них при­ло­га раз­ви­је­них при фа­кул­те­ти­ма то­ком бор­бе за очу­ва­ње бло­ка­да.

Кад умру, за­слу­жни сту­ден­ти би­ће са­хра­њи­ва­ни у Але­ји пле­ну­ма­ша, а за оне бе­смрт­не би­ће по­ста­вља­ни спо­ме­ни­ци по пар­ко­ви­ма (осим у Пи­о­нир­ском пар­ку).

Власт ће би­ти ор­га­ни­зо­ва­на по прин­ци­пу пле­ну­ма, а на вр­ху пи­ра­ми­де на­ла­зи­ће се Вр­хов­ни со­вјет пле­ну­ма (ВСП). Устав и за­ко­ни ће по­сто­ја­ти, али ће све од­лу­ке до­но­си­ти де­кре­ти­ма и ди­рек­ти­ва­ма ВСП. Са­став ВСП оста­ће ениг­ма по­пут оне о све­том гра­лу, а та­ква ће му би­ти и моћ. Ко ви­ди ли­це чла­на ВСП и при­ча о то­ме умре­ће у нај­стра­шни­јим му­ка­ма. По­ли­тич­ке стран­ке би­ће уки­ну­те, а у њи­хо­вим про­сто­ри­ја­ма би­ће одр­жа­ва­ни пер­ма­нент­ни збо­ро­ви гра­ђа­на ко­ји ће се ме­ђу­соб­но над­ме­та­ти у бро­ју до­не­тих од­лу­ка. Про­се­чан збор до­но­си­ће два­де­сет од­лу­ка днев­но, а они ко­ји не ис­пу­не за­да­ту кво­ту би­ће уки­ну­ти од­лу­ком ВСП.

Ме­ња­ће се и хим­на. Текст и склад­ба но­ве хим­не би­ће по­ве­ре­ни Се­вери­ни и одр­жа­ва­ће дух за­ста­ве на ко­јој ће на бе­лој по­за­ди­ни до­ми­ни­ра­ти кр­ва­ва ру­ка. Гра­ни­це др­жа­ве ви­ше не­ће би­ти ва­жне јер ће се, уме­сто на­ци­о­нал­не, афир­ми­са­ти сту­дент­ска со­ли­дар­ност, ка­ко би се сту­ден­ти свих зе­ма­ља већ у дру­гој пе­то­лет­ки ује­ди­ни­ли у еку­мен­ски пле­нум. У том ци­љу уки­ну­ће се и по­сто­је­ће ре­ли­ги­је и прак­ти­ко­ва­ће се са­мо култ пле­ну­ма и све­тих де­ка­на. Цр­кве­ни хра­мо­ви би­ће пре­тво­ре­ни у пле­ну­мо­слов­ске фа­кул­те­те или у па­бо­ве ка­ко би гра­ђа­ни у њи­ма мо­гли у опу­ште­ној ат­мос­фе­ри да сми­шља­ју пред­ло­ге од­лу­ка ко­је ће усва­ја­ти на збо­ро­ви­ма.

С не­стр­пље­њем че­кам да сва­не тај дан јер ви­ше не­ће би­ти ко­руп­ци­је ни кри­ми­на­ла, по­што и не­ће би­ти ни­че­га да се укра­де. Не­ће би­ти ни кр­ше­ња за­ко­на јер ће за­ко­ни би­ти не­бит­ни с об­зи­ром на то да ће се вла­да­ти де­кре­ти­ма и ди­рек­ти­ва­ма во­ље­них и не­по­гре­ши­вих пле­ну­ма.

За­ми­шљам тај дан и не мо­гу да се не ра­ду­јем јер, што ре­че пе­сни­ки­ња, сре­ћа је ле­па са­мо док се че­ка, док од се­бе са­мо на­го­ве­штај да.

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду