Stu­dent­ska baj­ka

Za­mi­šljam dan u ko­jem se duž sa­da­šnje Uli­ce kra­lja Mi­la­na me­nja­ju ulič­ne ta­ble na ko­ji­ma će pi­sa­ti Uli­ca rek­to­ra Đo­ki­ća. Tog istog da­na ume­sto Nje­go­ša na pla­tou is­pred Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta osva­nu­će spo­me­nik još ži­vom i ži­vah­nom Da­ni­e­lu Si­na­ni­ju. On na čo­pe­ru s uz­dig­nu­ta tri pr­sta. Trg Ni­ko­le Pa­ši­ća bi­će pre­i­me­no­van u Trg pro­ši­re­nog rek­tor­skog ko­le­gi­ju­ma, a na cen­tral­nom grad­skom tr­gu, ume­sto Kne­za Mi­ha­i­la i pri­pa­da­ju­ćeg mu ko­nja, uz­di­za­će se sta­tua ne­zna­nog ple­nu­ma­ša ko­ji ja­še zna­nog Vu­či­će­vi­ća. Na pla­tou is­pred ne­ka­da­šnje že­le­znič­ke sta­ni­ce ne bi vi­še bi­lo spo­me­ni­ka Ste­fa­nu Ne­ma­nji. On će bi­ti pre­me­šten u Ma­rin­ko­vu ba­ru, a na nje­go­vom me­stu sta­ja­će pum­pa vi­ša i mo­nu­men­tal­ni­ja od ku­le „Be­o­grad”. Ta­ko bi, po­put zna­čaj­nih svet­skih me­tro­po­la ko­je ima­ju Aj­fe­lov to­ranj, Big Ben, Sta­tuu slo­bo­de, Ko­lo­se­um, i Be­o­grad naj­zad do­bio pre­po­zna­tlji­vo obe­lež­je – pum­pu.

Te ko­zme­tič­ke pro­me­ne pra­ti­će i one ko­je će se uve­sti ra­di pre­do­stro­žno­sti da se ne po­vam­pi­ri sta­ri re­žim. Iz tog raz­lo­ga de­mon­ti­ra­će se sve nad­stre­šni­ce ka­ko ne­kom ća­ci­ju ne bi pa­lo na pa­met da ih uz po­moć osvo­je­ne so­nič­ne teh­no­lo­gi­je sru­ši na gla­vu no­vom re­ži­mu. Auto-pu­te­vi će bi­ti pre­o­ra­ni ka­ko bi se po­ti­snu­lo sva­ko se­ća­nje na ne­po­me­ni­ka. A na tra­si že­le­znič­kih pru­ga i sta­ni­ca bi­će iz­gra­đe­ne bi­ci­kli­stič­ke sta­ze i od­mo­ri­šta za bi­ci­kle i bi­ci­kli­ste.

Sta­ri sav­ski most bi­će vra­ćen na isto­rij­ski ute­me­lje­no me­sto, a nje­go­ve re­pli­ke po­sta­vlja­će se uz­duž i po­pre­ko re­ka, već pre­ma od­lu­ci ple­nu­ma.

Na iz­ne­na­đe­nje i gnu­ša­nje kru­go­dvoj­ka­ša, Be­o­grad na vo­di ne­će bi­ti po­to­pljen ni sru­šen ba­ge­rom. Ume­sto to­ga, pro­ši­ri­će se i na dru­gu oba­lu re­ke i po­sta­će stu­dent­ski grad. Ka­ko bi se iza­šlo u su­sret sve ve­ćoj po­tre­bi za stu­dent­skim do­mo­vi­ma, iz­gra­di­će se i No­vi Be­o­grad na vo­di na po­te­zu od Lu­ke Be­o­grad do Ade Hu­je. Za­pra­vo, ta­ko će bi­ti sa­mo u pre­la­znom pe­ri­o­du. U per­spek­ti­vi, ceo Be­o­grad će po­sta­ti je­dan ve­li­ki uni­ver­zi­tet­ski cen­tar i pr­vi pra­vi pot­pu­no stu­dent­ski grad. Fa­kul­te­ti će ni­ca­ti na sve stra­ne, a oko njih mno­go­broj­ni stu­dent­ski do­mo­vi.

Raz­log je jed­no­sta­van, svi će že­le­ti da bu­du stu­den­ti. Po­lo­ža­ji će se de­li­ti u skla­du s go­di­na­ma stu­di­ja. Što si du­že stu­dent ve­će su šan­se da ćeš po­sta­ti mi­ni­star ili di­rek­tor jav­nog pred­u­ze­ća. Stu­den­ti će dr­ža­ti na­sta­vu na fa­kul­te­ti­ma jer će pro­fe­so­ri že­le­ti da uče od njih, a oni pro­mo­ćur­ni­ji po­no­vo će upi­sa­ti fa­kul­te­te ka­ko bi jed­nog da­na, kad stek­nu za­vi­dan stu­dent­ski staž, mo­gli po­no­vo da pre­da­ju. Stu­di­je će se, na­rav­no, od­vi­ja­ti na da­lji­nu. Blo­ka­de fa­kul­te­ta bi­će or­ga­ni­zo­va­ne sa­mo zva­nič­no, i to jed­nom go­di­šnje po­vo­dom se­ća­nja na blo­ka­der­sku re­vo­lu­ci­ju.

Kul­tu­ra će bi­ti naj­va­žni­ja de­lat­nost. Ve­či­ti stu­den­ti knji­žev­no­sti tak­mi­či­će se u pi­sa­nju oda ple­nu­mi­ma na osno­vu ko­jih će stu­den­ti mu­zič­ke aka­de­mi­je kom­po­no­va­ti him­ne i mar­še­ve, dok će stu­den­ti li­kov­ne aka­de­mi­je sti­ca­ti ugled u za­vi­sno­sti od re­a­li­stič­no­sti pri­ka­za stu­dent­skih blo­ka­da i po­ho­da. Već za­mi­šljam ka­ko u iz­lo­zi­ma svih knji­ža­ra sto­je to­mo­vi tri­lo­gi­je „Vre­me ple­nu­ma”, i ka­ko se u si­ne­plek­si­ma sme­nju­ju fil­mo­vi „Stu­dent­ski marš”, „Bit­ka za Ća­ci­lend”, „Fa­kul­tet ne sme pa­sti”, „Rek­tor i ja”, „Ća­ci tr­če po­ča­sni krug”, i to­me slič­ni.

Zna­čaj­ne pro­me­ne za­hva­ti­će i te­le­vi­zi­ju. Bu­jo­še­vić će upi­sa­ti ma­ster stu­di­je, što će mu omo­gu­ći­ti i pe­ti man­dat na če­lu jav­nog ser­vi­sa, ko­ji će na iz­ri­čit zah­tev REM-a da­no­noć­no emi­to­va­ti od­lu­ke ple­nu­ma, a Žeks će ob­ja­vi­ti da su mu osta­la još dva-tri is­pi­ta, pa će i on osta­ti na če­lu svo­je no­ve te­le­vi­zi­je Ru­ži­ča­sti Ple­num dok ih ni­ka­da ne po­lo­ži.

Pri­vred­ne ak­tiv­no­sti bi­će pre­pu­šte­ne mi­gran­ti­ma i ća­ci­ma. Nji­ma će bi­ti za­bra­njen ulaz na fa­kul­te­te, a za ove dru­ge na me­stu na­ci­o­nal­nih sta­di­o­na bi­će or­ga­ni­zo­va­ni kon­cen­tra­ci­o­ni kam­po­vi za od­vi­ka­va­nje od uče­nja. Ća­ci će se to­kom da­na ba­vi­ti fi­zič­kim po­slo­vi­ma po­god­nim za od­vi­ka­va­nje od uče­nja, a no­ću će bi­ti za­tva­ra­ni u po­me­nu­te kam­po­ve bez stru­je, sve­ća i me­se­či­ne ka­ko ni­ko­me ne bi pa­lo na pa­met da ta­da uči.

Vi­so­ko­um­ne de­lat­no­sti i ce­nje­ne pro­fe­si­je bi­će re­zer­vi­sa­ne za stu­den­te ko­ji ne že­le da uče jer su oni po pri­ro­di pa­met­ni. Ali ne­će sva­ki pa­me­tan stu­dent mo­ći da po­sta­ne, na pri­mer, su­di­ja. Sa­mo oni ko­ji stu­di­ra­ju du­že od dva­de­set go­di­na mo­ći će da se kan­di­du­ju za tu funk­ci­ju. Za su­di­ju Ustav­nog su­da uz taj uslov bi­će po­treb­no još de­set go­di­na po­sle­di­plom­skih stu­di­ja. Le­ka­ri ne­će bi­ti po­treb­ni kao što je da­nas slu­čaj, jer je po­zna­to da je stu­dent­ska po­pu­la­ci­ja u pro­se­ku znat­no zdra­vi­ja, a stu­den­ti ko­ji že­le da uče tre­ba da na­u­če i ka­ko sa­mi da se le­če.

Stu­den­ti ko­ji ipak od­lu­če da za­vr­še stu­di­je od­mah po sti­ca­nju di­plo­me od­la­zi­će u pen­zi­ju. Pen­zi­je će bi­ti ni­že ne­go stu­dent­ske sti­pen­di­je, ali će ipak bi­ti do­volj­ne za pri­sto­jan stu­dent­ski ži­vot. Naj­vi­še će bi­ti ta­ko­zva­ne pr­vo­stu­dent­ske pen­zi­je, ko­je će za­vi­si­ti od go­di­na stu­di­ra­nja, od­no­sno da­na pri­klju­če­nja blo­ka­di, a na njih će se za­slu­žni­ma ura­ču­na­va­ti i ple­nu­ma­ški do­da­tak i blo­kad­ni bo­nus.

Vi­sok stan­dard ži­vo­ta, na ko­jem bi po­za­vi­de­li i gra­đa­ni Bu­run­di­ja, bi­će omo­gu­ćen za­hva­lju­ju­ći mno­go­broj­nim do­na­ci­ja­ma, ka­ko iz ze­mlje, ta­ko i iz ino­stran­stva. Za nji­ho­vo pri­ku­plja­nje bi­će an­ga­žo­va­ni spe­ci­jal­ni ti­mo­vi edu­ko­va­ni na ra­di­o­ni­ca­ma za pri­ku­plja­nje do­bro­tvor­nih pri­lo­ga raz­vi­je­nih pri fa­kul­te­ti­ma to­kom bor­be za oču­va­nje blo­ka­da.

Kad umru, za­slu­žni stu­den­ti bi­će sa­hra­nji­va­ni u Ale­ji ple­nu­ma­ša, a za one be­smrt­ne bi­će po­sta­vlja­ni spo­me­ni­ci po par­ko­vi­ma (osim u Pi­o­nir­skom par­ku).

Vlast će bi­ti or­ga­ni­zo­va­na po prin­ci­pu ple­nu­ma, a na vr­hu pi­ra­mi­de na­la­zi­će se Vr­hov­ni so­vjet ple­nu­ma (VSP). Ustav i za­ko­ni će po­sto­ja­ti, ali će sve od­lu­ke do­no­si­ti de­kre­ti­ma i di­rek­ti­va­ma VSP. Sa­stav VSP osta­će enig­ma po­put one o sve­tom gra­lu, a ta­kva će mu bi­ti i moć. Ko vi­di li­ce čla­na VSP i pri­ča o to­me umre­će u naj­stra­šni­jim mu­ka­ma. Po­li­tič­ke stran­ke bi­će uki­nu­te, a u nji­ho­vim pro­sto­ri­ja­ma bi­će odr­ža­va­ni per­ma­nent­ni zbo­ro­vi gra­đa­na ko­ji će se me­đu­sob­no nad­me­ta­ti u bro­ju do­ne­tih od­lu­ka. Pro­se­čan zbor do­no­si­će dva­de­set od­lu­ka dnev­no, a oni ko­ji ne is­pu­ne za­da­tu kvo­tu bi­će uki­nu­ti od­lu­kom VSP.

Me­nja­će se i him­na. Tekst i sklad­ba no­ve him­ne bi­će po­ve­re­ni Se­veri­ni i odr­ža­va­će duh za­sta­ve na ko­joj će na be­loj po­za­di­ni do­mi­ni­ra­ti kr­va­va ru­ka. Gra­ni­ce dr­ža­ve vi­še ne­će bi­ti va­žne jer će se, ume­sto na­ci­o­nal­ne, afir­mi­sa­ti stu­dent­ska so­li­dar­nost, ka­ko bi se stu­den­ti svih ze­ma­lja već u dru­goj pe­to­let­ki uje­di­ni­li u eku­men­ski ple­num. U tom ci­lju uki­nu­će se i po­sto­je­će re­li­gi­je i prak­ti­ko­va­će se sa­mo kult ple­nu­ma i sve­tih de­ka­na. Cr­kve­ni hra­mo­vi bi­će pre­tvo­re­ni u ple­nu­mo­slov­ske fa­kul­te­te ili u pa­bo­ve ka­ko bi gra­đa­ni u nji­ma mo­gli u opu­šte­noj at­mos­fe­ri da smi­šlja­ju pred­lo­ge od­lu­ka ko­je će usva­ja­ti na zbo­ro­vi­ma.

S ne­str­plje­njem če­kam da sva­ne taj dan jer vi­še ne­će bi­ti ko­rup­ci­je ni kri­mi­na­la, po­što i ne­će bi­ti ni­če­ga da se ukra­de. Ne­će bi­ti ni kr­še­nja za­ko­na jer će za­ko­ni bi­ti ne­bit­ni s ob­zi­rom na to da će se vla­da­ti de­kre­ti­ma i di­rek­ti­va­ma vo­lje­nih i ne­po­gre­ši­vih ple­nu­ma.

Za­mi­šljam taj dan i ne mo­gu da se ne ra­du­jem jer, što re­če pe­sni­ki­nja, sre­ća je le­pa sa­mo dok se če­ka, dok od se­be sa­mo na­go­ve­štaj da.

*Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du