Кредит као из тамног вилајета

Ужице – Горан Васиљевић се 2001. вратио из Келна, где је одрастао, да у Србији, у свом завичају, отвори фирму. Овај тада двадесетпетогодишњак почео је скромно, са два радника, а данас има фабрику с 25 запослених и извозни бизнис. А онда је одлучио да зарад развоја фирме и запошљавања нових радника подигне свој први кредит, онај из Фонда за развој Србије. И, управо када је добио део траженог новца, нашао се у невољи...

Васиљевић, власник ужичке фабрике гумено-техничке робе „Ларго”, кредитна средства је намеравао да уложи у откуп хала фирме „Пантекс” на Белој Земљи код Ужица, где су му сада смештене машине. Како каже, више није био спреман да се стално сељака и да зависи од хирова закуподаваца пословног простора, тим пре што има дугорочне пословне планове: за своје производе, гумене делове за индустрију и машиноградњу, има сталне купце на немачком тржишту, па је планирао да модернизује опрему, повећа производњу и запосли још 35 радника.

– Договорио сам се са власником „Пантекса” да до краја ове године откупим простор од 1.200 квадрата. Чуо сам да Фонд за развој даје повољне кредите привредницима, па сам тражио 300.000 евра с петогодишњим роком отплате и једногодишњим грејс периодом – каже нам Васиљевић.

Елем, у јуну ове године, Горан је поднео захтев Фонду за развој, кредит му је одобрен, уз уистину повољну камату, али ни износ ни услови нису били онакви какве је навео у захтеву за позајмицу. Добио је 180.000 евра за трајна обртна средства, са роком отплате од две године и шестомесечним грејс периодом. А, као обезбеђење, уписана је хипотека првог реда на пословни простор који је намеравао да купи.

– Нисам економиста, него машинац, али сам се уздао да стручњаци из Фонда за развој знају шта раде. И тако, решим да узмем тај кредит, с надом да ћу се за остало снаћи. Прихватио сам све постављене услове, па и терет кратког рока отплате, а затим сам кренуо од банке до банке да тражим кредит од стотинак хиљада евра, колико ми је недостајало за куповину пословног простора. Али, свака банка којој сам се обратио тражила је хипотеку, а мени једино што сам могао да понудим већ је заузето овим кредитом Фонда за развој. Тако сам остао ни тамо ни овамо. Испаде да ми је добијених 180.000 евра само створило проблем, па понекад помислим да би ми било боље да ми из Фонда ништа нису ни дали, него што сам паре добио под овим условима – вајка се Васиљевић.

Директорка Фонда за развој Србије Оливера Божић каже за наш лист да је с Васиљевићем већ разговарала о проблемима у којима се нашао и да је он тражио репрограм узетог кредита.

– Ако држава привредницима одобрава подстицајне кредите са каматом један и три одсто, неморално је тражити репрограм који би значио да неко други остане без кредитних средстава. Ми смо отворени за сваку инвестицију, код нас нема политике, све се ради по процедури и пословнику. Знамо и за тешкоће банака. Зато сам понудила да му, кад сабере све своје обавезе у овој и идућој години, дамо краткорочни кредит за текућу ликвидност, али репрограм не долази у обзир. Ако неко не може да враћа кредит са три одсто камате, онда је дебело промашио у својим проценама. Мислим да је Васиљевић неоправдано незадовољан, нико га није терао да узме овај кредит – закључује наша саговорница, а на нашу опаску да невоља није у враћању кредита, већ у хипотеци, директорка Фонда је поновила да је то – Васиљевићев проблем.

Бранко Пејовић