Споменици живима и несталима

Сигурно сте приметили општи тон којим се, рецимо, у холивудским филмовима, али и у најширем дијапазону културолошких продуката из бескрајног асортимана новог доба, људска бића обележена бременом и недокучивом цртом аутизма приказују као људи којима малтене као да ништа не фали, као да је реч о јединкама којима је довољан малецни подстицај из непосредног окружења да заблистају као пуноправни, равноправни, па и супериорни припадници својих заједница.

„Приче попут ’Фореста Гампа’ и ’Кишног човека’, у ствари, негирају постојање хендикепа. Те приповести као да увек теже томе да ’искупе’ особу с аутизмом, или се уводи својеврсна прекомерна компензација”, говори Алисија Копф, правим именом Има Авалос Маркес (Ђирона, Каталонија, 28. новембар 1982), чије прозно дело под насловом „Брат од леда” управо стиже до српских читалаца у преводу с каталонског Јелене Петановић, а са заштитним знаком агилне издавачке куће „Хеликс”.

Алисија, алијас Има, аутентична је и посебна представница иберијске неоренесансне школе: она јесте веома даровит и упечатљив писац, али јој ништа мање важно није ни изражавање на ликовном плану, а публика је имала прилику и да види и заволи њене цртеже, фотографије, видео-записе. С матерњег каталонског сама је превела „Брата” на шпански, а књига је на особито леп пријем наишла у Великој Британији, где је критика, осим саме Копфове, нахвалила и ауторку енглеског превода Мару Феј Летем.

„Брат од леда” је компонован тако да има, што би се рекло, за сваког понешто. И љубитељи науке, што оне популарне, што оне и не толико популарне, и поклоници психологије, и они који воле да се књига зашарени, да се у њој нађу и занимљиве илустрације, па и сублимне лирске душе – наћи ће у овом штиву нешто за себе. Алисија Копф вешто, неосетно преплиће раскошно документовану приповест о великим освајачима Северног и Јужног пола с причом о свом рођеном брату који, како сама ауторка наглашава у посвети, „није од леда”, али је тек са 30 година добио дијагнозу после које је постало лакше живети, јер од тога часа се знало, јасно и конкретно, да пати од аутизма. Његов проблем је, после дугих деценија, коначно именован, а „потпуно је тачно да име често значи све”, како примећује Алисија Копф.

У јеку хибридних ратова пажњу на себе скрећу и хибридни романи, дела која се ткају у већој ауторској слободи, али, исто тако, и у већој одговорности аутора, па и уз већи ризик којем се писац излаже крочећи у сусрет увек непредвидивој реакцији читалачке јавности.

Алисија Копф има, чини се, својеврстан поентилистички однос према стваралачкој каријери: набошће неку тачку у снегу и леду, па ће годинама ћутати. Тако је њено дело „Брат од леда”, изворно објављено већ не тако блиске 2016. године, и даље актуелно у правом и пуном смислу речи, штавише као да добија на актуелности, можда и због хлађења света којем се стално пребацује некакво загревање, а можда и због хлађења људи којима никакво загревање више пребацити и није могуће.

Тврдокорни, такмичарски аутизам древних хероја полова, великих истраживача који су срљали у вечну белину и не марећи да ли ће из ње да се врате, противтежу добија у једном меком, аутоосвајачком аутизму младог човека који, кроз ово дело своје сестре – а она то штиво јесте утемељила на животној истини – добија и своју пуну потврду, своје Ја, већ записано у леду, у тој надвременској библиотеци која чува све записе, трагове свих живота и споменике несталима.