Препозна се када истински живите на сцени

Сада кад су се емоције слегле могу рећи да јe играти Солора у „Бајадери” – улози која носи толико слојева, технике, али и унутрашње борбе – био огроман изазов, али и привилегија. Те вечери осећао сам изузетну одговорност, не само према себи већ и према ансамблу, публици и наслеђу које овај балет носи, каже Игор Пастор, први солиста балета националног театра, после недавно изведене премијерне обнове „Бајадере”, на музику Лудвига Минкуса и у кореографској поставци руске уметнице Габријеле Комлеве, на сцени Народног позоришта у Београду. Био је то његов велики успех за крај ове сезоне, како је оценила критика, а ни публика није остала равнодушна. Улогу Солора је припремао још пре пандемије, која је све зауставила, да би се сада коначно и тај његов уметнички сан остварио.

Игор Пастор је од 2010. ангажован у престоничком националном театру, прво као солиста играјући мање роле, а сада када игра оне главне следи му пут ка статусу првака. Године стрпљивог рада очитавају се у ликовима које у дужем периоду доноси са великом стваралачком зрелошћу. Памти се његов принц Зигфрид у „Лабудовом језеру”, Базил у „Дон Кихоту” и друге роле – у „Крцку Орашчићу”, „Успаваној лепотици”, „Плавој птици”, „Жизели” итд. Сарађивао је са значајним савременим домаћим, а и страним кореографима. На том пољу се опробао креирајући 2021. балет „Седам смртних грехова”, за који је добио награду Народног позоришта за најбоља индивидуална премијерна уметничка остварења у оквиру репертоара ове куће.

Како сте доживели улогу Солора у „Бајадери”, да ли уметници који играју са вама доприносе да дате максимум?

Улогу Солора сам доживео као велику част, али и одговорност. Припрема је била интензивна, физички захтевна и емотивна, јер је реч о комплексном лику чија унутрашња борба мора да буде истинито пренесена на сцену. Много су ми значили савети мог педагога Тамаре Ивановић и њено искуство да пронађем сопствени израз унутар класичног оквира. Софија Матјушенска као Никија била је на овој премијери инспиративан партнер – њена посвећеност, изражајност и суптилност на сцени допринели су томе да и мени улога „проговори” на дубљем нивоу. Осећај када се сцена, музика, тело и емоција сложе у једну истину – то је оно због чега постојимо као извођачи. Сада, када могу да сагледам све са дистанце, осећам и понос и захвалност – на одиграној улози, али и на томе што сам имао прилику да је изведем пред публиком која је то умела да препозна. Огромну снагу ми даје и ансамбл, колеге на сцени. Њихова енергија, посвећеност и међусобно поверење чине да дам свој максимум. Када играш са уметницима који искрено верују у причу, све постаје смисленије – тада и публика (али и ти сам) верује да оно што радимо има праву вредност.

Критика „Бајадере” је у нашем листу била веома позитивна о вашој игри и говори да сте сазрели. Да ли ће то утицати на ваш будући статус у ансамблу? Критичарка наводи да имате индивидуалност, машту, нежност и топлину у извођењу. Како сте их досегли?

Критика ме je искрено обрадовала, нарочито зато што долази после периода у којем сам много улагао у свој уметнички развој. Кад је реч о звању – не, још увек формално нисам добио статус првака балета Народног позоришта, иако већ 15 година играм најзахтевније главне улоге на сцени. Искрено верујем и надам се да ће и то признање доћи у скоријој будућности, као круна дугогодишњег рада, посвећености и уметничког сазревања. Свакако, највећа награда ми је када публика препозна моју искреност и емоције и када мој рад оставља траг. Квалитети попут индивидуалности, нежности и топлине не долазе преко ноћи, већ кроз искуство и рад са различитим партнерима и кореографима, али највише кроз личне борбе, сумње и преиспитивања. Учио сам да не бежим од емоција, да дозволим себи да будем рањив, и да кроз покрет говорим искрено. Мислим да публика препозна када се играч не труди да „игра улогу”, већ када истински живи на сцени – и то је нешто чему увек тежим.

Како бисте оценили сезону коју остављате иза себе? Публика памти и вашег Влах Алију у „Бановић Страхињи” иако то није била главна улога – шта нам тај податак говори?  А памти и кореографију „Седам смртних грехова”, чији сте аутор...

Сезона коју остављам била је заиста слојевита и дубока. Донела ми је нове улоге, али и ново разумевање оних већ играних. Није била лака – ни физички, ни емотивно, ни уметнички – али управо зато сматрам да је била вредна. Играо сам роле које нису нужно биле у центру пажње, поред принца Алберта у „Жизели” и Солора у „Бајадери”, као што је Влах Алија у „Бановић Страхињи”, али ми је драго да су остале у сећању публике. Мислим да то говори о нечему што ми је веома важно – да свака улога, било велика, било мала, може да се уради с дубином, да се препозна у њој смисао и да се поштено одигра. „Седам смртних грехова” као моја кореографија била је потпуно другачији изазов – прелазак из интерпретатора у ствараоца. Био је то мој покушај да спојим плес и унутрашњи свет, да се изражавам не само кроз тело већ и кроз композицију покрета, симболику, структуру. Реакције публике су ми потврдиле да сам додирнуо нешто истинито.

Које одигране велике улоге бисте ставили у своју „личну карту”?

Свака улога коју сам играо оставила је траг, али ако бих морао да издвојим једну, без дилеме, то је улога Базила из „Дон Кихота”. То је лик у којем сам највише уживао – због његове духовитости, виртуозности и шарма. Сваки пут када сам био на сцени као Базил осећао сам слободу, радост и повезаност са публиком. Та рола ми је пружила прилику да покажем и техничку прецизност и глумачку разиграност и зато је сматрам омиљеном и најличнијом.

Каква очекивања имате од наредне сезоне?

Искрено, од наредне сезоне не очекујем ништа одређено. Научио сам да се препустим – да не живим мислећи шта ће се играти сутра, већ да верујем у ток и чари судбине. Све што треба да дође, доћи ће у правом тренутку. Данас сам фокусиран на своју школу плеса, коју сам основао пре две године. Рад са децом за мене има посебну вредност – у том простору налазим нову сврху и верујем да је то мој позив након балетске каријере: да љубав према игри преносим даље, искрено и посвећено.