Цунами код Вашингтона

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 24. децембра – Изровани делови коловоза. Муљ с докотрљаним каменчинама…

Уз то, ознаке за забрану саобраћаја, осим за водоводне раднике и полицију. Иуспомене на јучерашњу драму, коју су многи доживели као упад комуналне верзије филмске Годзиле у овдашњу свакодневицу.

Радозналци снимају остатке „фронта” где се одиграо један од најнеобичнијих сукоба делова располућене стварности: огромне видљиве моћи и занемарености њених невидљивих виталних напајалишта. Овековечују догађај врхунске парадоксалности: изненадно претварање саобраћајне артерије у Мериленду – која повезује једно од најбогатијих насеља Америке, а и шире, са „центром глобалног одлучивања”, за какав још донекле важи Вашингтон – у бесну реку.

Буквално – у ванредно насталу реку, али питке воде, чија је бујица подсећала на рукавце оближње природне реке Потомак, па чак и на њене слапове. Као да је ћудљиви живот хтео да поплавом потврди назив погођене улице – Ривер роуд („пут реке”).

Шта се збило? Пукла водоводна цев, најсажетији је одговор, који не би заслуживао ни локалну а камоли међународну пажњу.

Али пукла је цев пречника 165 центиметара из које је прошикљало, саопштавају надлежни, око 600.000 литара воде у минуту. И то ка низбрдици, вукући са собом и камење величине „корпе у коју се ставља веш за прање” (овде око 70 центиметара).

Личило је на цунами, сведочи Марсија Еспинола (56), која је кренула на посао дадиље, да би наједном постала хероина „стицаја несреће и среће”. Док јој је вода продирала у ауто, са мобилног је телефонирала мужу тражећи да се моли за њен живот. Из „судњег часа”, у комбинацији надируће воде и температуре од минус седам Целзијуса, њу и неколико сапатника из других возила извукле су посаде спасилачких чамаца…

Неке од петнаестак заробљеника избавила је посада хеликоптера, долетелог из базе Ендруз, програмиране за операције „високог нивоа” – од безбедносних акција националног значаја до испраћаја и прихвата домаћих и страних лидера. Пилот, водник, Нејтан Вилок добацио је угроженима висеће лествице дугачке 40 метара.

Све је то халабука, претеривање у америчком стилу, пукла цев па је то искоришћено за вежбу интервентних снага, рећи ће неки страни посматрачи. Није, одговориће већина овдашњих, што је реплика која заслужује детаљније објашњење.

Прво, просто се провалила улица и претворила се у корито бујице, каже ватрогасац Бил Фелпс (презимењак овдашњег пливачког шампиона проглашеног за америчког спортисту године) из округа Монтгомери, чија је деоница настрадала. Друго, испод тла се налази мноштво цеви из које би могли да покуљају слични „гејзири”. Треће, водоводне инсталације су прилично дотрајале, а ни сличне драме досад нису нагнале надлежне да уложе у замену цеви. Четврто, администрација Џорџа Буша је запоставила одржавање инфраструктуре, зарад виших циљева, у које спада и рат у Ираку поведен на основу погрешних информација. Пето, новоизабрани председник Барак Обама је као један од приоритета будућег мандата прогласио поправку запуштених инсталација, од друмова до водовода, што треба да јавним радовима смањи растућу незапосленост…

Све то и још низ других раскола, због којих суперсила повремено личи на земљу „трећег света”, указује на шира преиспитивања друштвеног модела који се одавде препоручује, па често и намеће, другима. Претварање Ривер роуда у значење њеног имена (пут реке) потврдило је да и овде функционише принцип „бриго моја пређи на другога”, који се исказао и у посртању гиганата Волстрита.

Становници вашингтонских предграђа Потомак и Бетесда, на чијем се друму десила драма, могли би и сами да уложе у постојаност комуналног система. С просечним годишњим приходом домаћинства од 183.358 долара, Потомак, на пример, важи, за седмо по имућности насеље у САД. Али у њему индивидуалне удобности као да знатно надвисују потребе колективне безбедности, у које спада неопходна благовремена замене дотрајалих – канала воде за пиће.