Кућа наде за децу са улице

У знак захвалности људима добре воље који су ове године уложили око 4.000.000 динара и тако помогли да просторије Завода за васпитање деце и омладине у Булевару ослобођења буду реновиране, окречене и опремљене, деца и запослени приредили су новогодишњу свечаност. У просторијама прихватилишта кроз које годишње прође од 400 до 600 малишана тражећи помоћ и пажњу јуче су гостовали ватерполисти клуба Партизан, Владан Ђукић, секретар Секретаријата за социјалну заштиту, Дарко Божић, члан Градског већа, донатори из амбасаде Америке, „Теленор фондације” и Дечје фондације „Дивац”.

Деца од седам до 18 година, захвалила су донаторима музичком приредбом. Организована је и аукција новогодишњих честитки које су направили станари прихватилишта. Гости су се надметали у куповини, а Владан Ђукић је понудом од 1.000 динара постао власник најскупље лицитиране новогодишње честитке.

Градске власти ће, рекао је Ђукић, као и у протекле три године наставити да финансирају програме установе, а наредне године у плану је отварање нових прихватних станица.

Прихватилиште и прихватна станица раде 24 сата и збрињавају дечаке и девојчице са проблемима у понашању, малишане без родитељског старања, жртве насиља, занемаривања, злостављања, децу са улице и илегалне емигранте. Један део зграде који припада Заводу за васпитање деце и омладине није реновиран. У установи тренутно борави 15 клинаца а у просторијама је само 16 кревета. Због недостатка простора родила се идеја да се у скорије време прихватилиште и прихватна станица изместе у објекат од 400 квадрата са 14 просторија у Јајинцима.

Слободан Веселиновић, специјални педагог, каже да услови у којима се одраста, човек памти док је жив.

– Желимо да помогнемо овим малишанима да правилно одрастају и да период живота који проведу код нас памте само по добром. Долазе нам деца без докумената и траже помоћ и храну. Често неће ни да причају док су им празни стомаци и док не донесемо храну, а онда се, чим осете да је некоме стало, отворе и причају о проблемима – каже Веселиновић.

У прихватилиште децу упућују тужилаштво, полиција и центри за социјални рад, а дешава се и да сами закуцају на врата у нади да ће се окупати, нахранити или добити заштиту. Малишанима који не живе у породицама запослени нуде само тренутну помоћ и они одлазе јер нико нема права да их задржава без њиховог пристанка. Због тога се у време боравка разним психолошким радионицама и васпитним радом покушава што више утицати на децу у циљу да се од њих формирају зреле личности.

– Волео бих да оформимо прихватилиште у које би долазила деца која не би била само пролазници већ би дала сагласност за останак у установи. Тако би били више заштићени и дуже би се радило са њима. Сада се на прозорима завода налазе решетке, а верујем да би окна била широм отворена када би деца остајала и сазревала уз стручњаке – сматра Веселиновић и додаје да они посећују културне и спортске манифестације али стално у нечијој пратњи.

Међу малишанима у прихватилишту, налази се и десетогодишња девојчица Јована. Суграђанима је позната јер врло радо, како каже, пева у градском превозу. Полиција је пронашла на улици са две сестре и довела ју је у привремени дом. Распевана Јована која већи део дана проводи по трамвајима борави у прихватилишту већ годину дана.

А највећи проблеми јесу управо случајеви слични њеном, када се на вратима куће за незбринуте појаве, углавном припадници ромске националности који немају никога а нису пријављена, нити поседују бар један идентификациони документ.