Неће Србин више газити блато

Житеље Западног Поморавља, одавнина, прати драма – живота и смрти. Човек ове моравске земље, кроз времена, препознавао се, поред других одлика – у знаку изразитог духовног бића. Препознавао се и по неисцрпној енергији у преданости раду – дању и ноћу – кога су проја и погача отхраниле. Као такав, он је све до данас остао – на нивоу голог живота. Принуђен, одвајкада, да одолева у одбрани свог имања и куће од поплава које су долазиле, махом, од своје омиљене и ћудљиве реке Мораве. С путевима и друмовима навикао је још из давне прошлости, да буду каљави и запуштени, да после сваке падавине утону у блато. Ако су имали среће, да их у новије време прекрију танушним асфалтом – који нису дуго имали отпорност да одбране од улегнућа и истрошености, са рупама у којима се гнездила устајала вода. Такву Србију, с Поморављем, насликао је једним стихом у песми „Србија”, песник Драгослав Грбић, родом из Чачка, која је заступљена у неким антологијама српске књижевности: „Србија, точкови у блату...”

И дошло је то време да један српски државник, оријашке појаве, као свој дар – преобрази слику, ону давнашњу, Западног Поморавља. Да човеку моравске земље коначно скине са плећа вековну патњу што је носио, као судбину, с путевима којима је ходао за живота. Оно што је зачуђујуће, ступио је у ову земљу и с ореолом диктатора, названог од стране опозиционих Срба. Та мрачна титула ни у једном тренутку га није омела пред народом – да му измени лице ове земље, па и целе Србије – понесен визијом и идеалом.

Оно што није учинио ниједан државник пре њега успео је, да је премрежи најмодернијим путевима, саграђеним бедемима и бранама од напада разарајућих стихија - на теренима дивље природе. „То су плућа и крвоток Нове Србије која ће бити другачија од оне у прошлости са Моравским коридором”, истицао је он окупљеном народу у обиласку градилишта широм земље.

Том новом лицу моравске земље, диктатор је, као из сна, гледао ту чудесну визију – пројекат који би за свагда изменио живот једном народу. То је Моравски коридор, чије се остварење граничило с немогућим. Сведоци смо, данас, да је могуће: коридор почиње да показује своје лице, и да креће од Крушевца, Лазарева града. Поред њега, омиљена и опака река, Морава, занавек ће престати да плави, како то народна песма казује – „Иванове дворе”. Дешавало се да га у многим местима дочека маса окупљеног народа из најудаљенијих села која су била повезивана наслеђеним искрпљеним и закоровљеним путевима, а неретко утонулих у блату. Пажњу ми је једном окупирала сцена на телевизијском екрану. Из масе народа искорачио је један жгољави сељак и усудио се да га упита: „Председниче, цео живот газим блато овим путем, до саме моје куће. Да ли под старост могу да доживим да не скидам више блато са мојих опанака?” „Где ти је кућа?”, питао је диктатор. „Ено, онамо, до оног брега”, рекао је сељак. Диктатор га је погледао, заћутао. А онда, хладно одговорио жгољавом сељаку. „Нећеш више газити блато.” Сељак је занемео и у неверици, још једном запитао: „Председниче, да ли је то могуће?”

Свакако, за српски народ, па и за свет, актуелни српски председник, постаје права енигма – од каквог политичког бића је саздан? Неки су склони да виде у њему сенку левичара, који се залаже за малог човека и радника, за медицинске и просветне раднике. Насупрот томе, опозициони Срби виде у њему најцрњег самовољног диктатора. Дуго су указивали на случај Савамале, коју је жртвовао да би, у свом стилу, „недемократски”, одлучио да изгради Београд на води. Ту аферу успели су да пренесу и иностраним медијима. Томе су допринели и стереотипи са Запада о Србији, чак и неких чланова Европског парламента. Као такав, носио је и жиг окорелог националисте који је огромна средства улагао у Храм Светог Саве, истовремено, у истој мери – замерајући му и помоћ за обнову Хиландара. Недавно постављени споменик Стефану Немањи – за представнике „Друге Србије” био је неприхватљив, па су у хору најављивали да њему није место у Београду. На сав глас су осуђивали српског председника што је финансијску помоћ пружио и француској светињи Нотр Дам, која је страдала у пожару. Заборавили су да то диктатор не би учинио да није ова светиња, својим звонима, и једино она, у оно време, објавила победу Лазареве војске на Косову. Помоћ диктатора обнови Спомен-куће Бана Јелачића за њих је био лицемеран чин да сакрије мржњу према народу Хрватске. Финансијску помоћ коју је пружио у време недавног земљотреса такође су истицали као лицемеран чин.

Срби, који су га масовно подржали да дође на власт – виде у њему државника, који је, једини успео да српском народу данас, и српској историји у настајању – изнесе на видело – јунаке са Кошара, чије херојство је већ било захваћено тамом заборава. Заборавом, који је уследио после Протеране Истине, претњама и страхом, од оних који су починили злочин над српским народом. Учинили су то бомбама, што су оправдавали хуманим чином преваспитавања у име срећније будућности. Тај облик, да се у савременој цивилизацији бомбама доноси хуманизам, Ноам Чомски, амерички писац и знаменити светски политички аналитичар – назвао је – Милитаристички хуманизам.

Тог понижавајућег ћутања и страха „заштитника Срба” није било код Филипа Вишњића, српског Хомера, да песмом проноси Истину покореним српским душама. У време ропства под Турцима, гуслама, митским инструментом, говорио је о тим догађајима. Говори и данас српском народу – како је било после сваке битке... И Турци су га призивали да чују његову песму. Дешавало се, кад је завршавао с њом да га отпрате лица нагрђеног.

Са титулом диктатора од стране мрзитеља, његово политичко биће, у овом времену, показало је и ретко виђени државнички таленат – да се повеже у пријатељству, са представницима и најмоћнијих и малих земаља света.

У часу свакодневне претеће смрти од ковида 19 – диктатор је, што се граничи с братством, дозвао кинески народ у помоћ. Зато ће, кад коначно оде са власти, једна сцена и слика са ТВ екрана увек подсећати на њега код српског народа: Као у јату птица, са лепетом крила – појавила се и слика јата дечијих кинеских ручица које су лепршале испреплетене – у силној жељи да пренесу љубав српском народу. У силној жељи, порукама, исписаним на кинеском језику, храбриле су те ручице – да се издржи и победи опаки невидљиви непријатељ.

Рухо диктатора обукли су му они који су насртали и сада то чине – на институције државе, на историјска здања и знамења, да их претворе у прах и пепео. Да каменицама и гвозденим предметима са улица, засипају младе полицајце чија је одбрана била једино својим телима. Унижен и омражен од њих, нашао се у невиђеној драми да му преотму власт. Као трагичан јунак драме, коме је запрећено смрћу, не само личним животом, него и животом своје породице. Она увелико одсликава и трагику српског народа – у вековним деобама и братоубилаштву – кога је пратио, одувек – зов крви...

Садашња драма у Срба донела је и сатанску слику: опозициони Срби марширали су барабар са студентским протестом, истичући испред марша и симбол крваве руке намењене диктатору. Са његове стране, диктатор је молио Србе да не падну у искушење, да не узврате на варварство, да буду „трпељиви” иако су увелико постали жртве.

Титула диктатора Вучићу није помрачила његов хуманизам и душу. Као такав, учинио је немогућу победу: отклонио је мржњу која је вековима раздвајала нас и многе друге народе света. Она нас је раздвајала и са мађарским и немачким народом. Величанствен тренутак за њега и наш народ десио се кад му је недавно мађарски председник Томаш Шујок, на предлог премијера Виктора Орбана, уручио Велики крст Ордена за заслуге са огрлицом и златном звездом. Том приликом, мађарски председник је истакао, да је Вучић одиграо историјску улогу у помирењу ова два народа.

Велико признање Вучић је доживео и да му председник РФ Владимир Путин уручи Орден Светог Александра Невског за зближавање и пријатељство два братска словенска народа. Поменути орден пре сто година додељен је, записала је „Политика”, и Александру Карађорђевићу, Милану Обреновићу и Николи Пашићу.

Импресивно је да је председник Вучић и творац великог пријатељства – „челичног”, како је истицао и Си Ђинпинг, председник Кине, посетивши прошле године и српску престоницу.

*Професор и књижевник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа