Одговор Пекинга и Москве САД

Недељни сусрет шефова дипломатија Кине и Русије – Ванг Јија и Сергеја Лаврова – доживљен је у светским медијима као догађај од прворазредног значаја. Не без разлога, јер било какав контакт две земље на овако високом нивоу додатни је знак стратешких промена. Овај одржан у Пекингу то је несумњиво потврдио.

Разговори су вођени уочи министарског састанка држава чланица Шангајске организације за сарадњу, а теме су биле управо оне које воде ка глобалним променама: рат у Украјини, однос према Сједињеним Америчким Државама, дешавања везана за Северну Кореју, актуелни сукоб Израела и Ирана... Према речима кинеског министра, циљеви разговора били су „промоција развоја и ревитализације обе стране и заједнички одговор на изазове од стране света у овим турбулентним и променљивим временима”.

Како су пренели медији, обојица саговорника су истакла да су односи између њихове две земље на изузетно високом и стабилном нивоу и да су стратешки од изузетне важности за обе стране, што је у сагласности са глобалном политиком коју су прокламовали Владимир Путин и Си Ђин Пинг. Додајмо и да је дан раније, током разговора Лаврова са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном, потврђена безусловна подршка Пјонгјанга Москви у рату у Украјини.

Ипак, оно што је највише заинтересовало спољне посматраче свакако је чињеница да су саговорници исказали велику сагласност о питањима која тренутно заокупљају пажњу светске јавности, а пре свих – однос према САД. У околностима у којима западни џин неумитно губи глобални ексклузивитет, остали велики играчи не крију намеру да ускоче на његово место.

Ојачане технолошки, војно, па и морално, Русија и Кина отворено траже свој део светског колача. Свакако не на начин како то уобичајено чини неолиберални поредак, већ управо његовим потискивањем. Подсетимо, две земље су прогласиле партнерство „без ограничења” још у фебруару 2022. године у време Путинове посете Пекингу и свега неколико дана пре почетка руске „специјалне војне операције” у Украјини. Кина је од самог почетка овог сукоба препустила учесницима и времену да сами пронађу адекватно решење.

Јасно је и да је управо тада Америци, па и целом западном начину размишљања и вођења света, „бачена рукавица у лице” и ударен темељ за изградњу новог света, примеренијег 21. веку. Видљиво је, такође, да на тој страни, за сада, нису успели да дефинишу адекватан одговор. Опште ћутање, прекидано само понеким исхитреним и непромишљеним изјавама, пре свега од стране европских бирократа, превише је гласно и делује и помало депримирајуће.

Русија и Кина одлучне су да у своје руке преузму даље вођење света. Али не ексклузивно као што су то до сада чиниле САД, већ пружајући руку сарадње и другим играчима, пре свих онима окупљенима у БРИКС-у. А то цео антизападни блок чини далеко моћнијим и свеобухватнијим.

Већ и чињеница да први човек Беле куће Доналд Трамп не успева пред своје савезнике да изађе ни са каквим јасним одговором, сем претњи оружјем и силом оличеном у царинама, говори о томе да је начин размишљања који је наслеђен из прошлог века и само мало технолошки умивен – исцрпљен. То се види и на карти локалних ратова, ко их води, и ко је у све уплетен.

Промене су уочљиве и код највернијег америчког савезника – Европе. И овде на Кину и Русију све више гледају као на незамењиве партнере. Што због енергената и хране, што због технологије. Овде су многи почели да схватају да је оно што им нуде са друге стране Атлантика једнако скупо као и застарело. Уосталом, Стари континент је већ егзистенцијално везан за Исток и прекидати ту везу било би погубно.

Наравно, енергенти и ретки метали остају као један од главних могућих узрока глобалне несигурности. Западу ни на том плану не цветају руже. Руско-кинеско зближавање само је додатни проблем за онај део света који је током протеклих векова предњачио у технолошком развоју, а који је сада, управо захваљујући поменутој чињеници, опасно угрожен.

Сусрет Лаврова и Јија део је промена и на војном плану. Више нема никакве сумње да САД ни ту не могу више да воде главну реч. Противник је, захваљујући својим потенцијалима, пре свега ракетним, практично на граници државе-континента. Ратовање на малим просторима лако може да се претвори у пожар општих размера у којем победника тешко да би било. Сусрет у Пекингу на то је недвосмислено указао.