Новинар који је сачувао дух старог Требиња

Специјално за „Политику”

Требиње – Деведесетдвогодишњи Требињац Љубиша Анђелић је по вокацији правник који се више од 30 година бавио новинарством, још од када је давне 1965. године написао свој први ауторски текст за мостарску „Слободу”. Био је дугогодишњи дописник загребачког „Вечерњег листа” и колумниста локалног листа „Глас Требиња”, а кроз своје књиге исповедне прозе подсећа знатижељне читаоце на дух старог Требиња, пределе и људе, спасавајући тако од заборава једно прохујало време.

Из Анђелићевог пера, поред мноштва новинарских текстова, до сада је проистекло око двадесетак књига посвећених родном граду и људима који су чинили његову душу у минулим временима. Бавио и ватерполом, па је тако и настала идеја о првој књизи „Ватерполо на Требишњици 1950–1965”, у којој описује период у којем је ватерполо (као и пливање) био најпопуларнији спорт који је Требињцима донео осам титула првака БиХ у сениорској и једну у јуниорској конкуренцији.

„Покушао сам да, поред броја утакмица, резултата и освојених титула, опишем збивања око пливалишта, где сам у свему користио сопствено сећање, сачувану архиву и сећања својих саиграча”, каже Анђелић у разговору за „Политику”.

Он истиче да је у почетку имао трему, осећао је одговорност, посебно према млађим читаоцима, да верно дочара дане и догађаје из спортске младости једне генерације која је стасала на Требишњици, градећи почетке ватерпола у БиХ.

Посебно место међу његовим делима има књига „Угашени канделабар”, у којој наводи своја запажања из детињства, сећања на радњу, некадашње најмодерније ресторације, коју је његов отац Спасо Анђелић отворио у центру Требиња.

„То је било време раног и безбрижног детињства, након којег су уследили ратни дани несигурности и велике опасности доласком окупатора у Требиње, а потом и поратни дани који су донели разне проблеме када су 1946. године комунисти одузели и затворили радњу мог оца”, каже Анђелић.

Књига „Скалинима у сан” осликава упечатљива сећања из требињских кафана, са шеретима, боемима, конобарима и шанкерима, а која су се ширила све до обала Дубровника и Боке Которске. Дело „Војници беле лађе” је посвећено Требињцима муслиманима, Бошњацима, који су морали да напусте родни град због ратних дешавања.

Његова књига „Плава чаролија” описује Требињце из осамдесетих година прошлог века, њихове ћуди и нарави, који пролазе центром Требиња, тргом, пијацом, испод крошњи столетних платана… Анђелић помиње хотел „Леотар”, кафану „Бежиград”, обале Требишњице, стару железничку станицу, где се данас налази локомотива чувеног воза „Ћире” који је некада био главно превозно средство.

Саговорник „Политике” се са сетом сећа Требиња које је имало душу, у којем националне разлике нису биле присутне, док су данас то сасвим други видици. Иако је дуго година радио за дневне новине, каже да дневне новине „живе” један дан, па је радећи новинарски посао имао осећај да се такмичи са временом.

„Више се пута дешавало да нисам успео да напишем цео чланак, па сам тада пола вести, или њен крај, диктирао телефоном ’из главе’, а све су то примали стенографи, углавном жене, које су ме по гласу знале док сам ја према њиховим гласовима стварао слику о њима и тако смо се годинама дружили преко ’жице’”. присећа се Анђелић.

Обично је до вести и тема долазио у кафани, где је често сретао људе који су били погодни за разговор, бележећи свакодневне приче о познатим и мање познатим личностима. Вести су стизале из „друге руке”, али су неретко уз накнадну проверу завршавале на насловним странама.