Полемично, ангажовано, индивидуално...

КРИТИЧАРИ СУ ОДАБРАЛИ: ЕСЕЈ 
Јовица Аћин: Голи приповедач (Књижевна општина Вршац)

Александар Бошковић: Песнички хумор Васка Попе (Институт за књижевност и уметност, Београд)

Јован Делић: О поезији и поетици српске модерне (Завод за уџбенике, Београд)

Сава Дамјанов: Апокрифна историја српске постмодерне (Службени гласник, Београд)

Душан Иванић/Драгана Вукићевић: Ка поетици српског реализма (Завод за уџбенике, Београд)

Радивоје Микић: Песничка посла (Службени гласник, Београд)

Марко Недић: Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића (Институт за књижевност и уметност, Београд)

Предраг Палавестра: Историја српске књижевне критике (Матица српска, Нови Сад)

Предраг Петровић: Авангардни роман без романа (Институт за књижевност и уметност, Београд)

Татјана Росић: Мит о савршеној биографији (Институт за књижевност и уметност, Београд)

Драган Хамовић: Лето и цитати (Завод за уџбенике, Београд)

Стваралачки успон метафикционалне прозе у свим њеним видовима: есејистика, критика, студије, монографије... обележио је и годину која пролази. Чини се чак да књиге о књижевности и, уопште, сваковрсно актуелизовање њених феномена и стваралачких учинака постаје битан и опредељујући фактор издавачке делатности и укупног културног живота.

Међутим, у трајућој клими транзиционе акултурације и анационализације у којој се драматично мења поредак вредности и гасе некада велике и угледне издавачке куће које су, по правилу, систематично објављивале овакву врсту литературе, ту су делатност преузеле и наставиле оне о којима данас свесрдно брине држава: „Службени гласник“ и „Завод за уџбенике“. Само ретки, мали издавачи, какви су: „Књижевна општина Вршац“, зрењанинска „Агора“ или београдски „Геопоетика“ и „Архипелаг“ и даље истрајно и предано негују ову неупоредиво значајну делатност.

Због тога овај кратки преглед који је, неминовно, обележен и личном наклоношћу треба да започне издвајањем обимне и вредне, пионирске, Историје српске књижевне критике Предрага Палавестре. Она је, свакако, опсежношћу захвата (1768–2007), прегледношћу и обухватношћу у опису, као и одређеним субјективизмом у приступу и избору, обележила текућу годину. А поред ње и сродни аналитичко-синтетички истраживачки захвати у традиционалне културне и књижевне залихе, какви су: Ка поетици српског реализма Д. Иванића и Д. Вукићевић и, наглашено учена, амбициозна студија Авангардни роман без романа П. Петровића. Њима су, по ширини захвата и аналитичкој усмерености на кључна дела, важне ауторе и неупитне вредности, сродне књиге: О поезији и поетици српске модерне Ј. Делића и Песничка посла Р. Микића.

Веома корисне и инструктивне студије монографског типа о делима писаца нашег нововременог књижевног канон, приложили су: М. Недић, О прози и поетици Мирослава Јосића Вишњића, А. Бошковић О песничком хумору Васка Попе и Д. Хамовић Лето и цитати – о поезији и поетици Јована Христића. Док су делима наше старије и новије књижевне традиције у изразито полемичком контексту, нарочито усмерено и ангажовано, приступили: С. Дамјанов у књизи Апокрифна историја српске(пост)модерне и Т. Росић у књизи Мит о савршеној биографији – анализи фигуре писца у прози Данила Киша, чињеној из заоштреног угла феминистичких и родних студија. Док је Јовица Аћин у књизи Голи приповедач доследно посвећен типично есејистичком, слободно асоцијативном, наглашено индивидуалном приступу и литераризованом опису различитих књижевно-поетичких чињеница и стваралачких образаца.

Све то указује на околност да су настајање, диференцијација, вредност и рецепција те књижевности о књижевности дубоко повезани са актуелним културолошким моментом, али и, најпре, са дуговременим процесом изучавања и описивања националне културне и књижевне баштине. Због тога су научноистраживачка и есејистичко-критичка делатност не само нужни него и, у култури малог народа и његовог језика, насушно потребни. Како за самоодржање, тако и за неопходно интерактивно повезивање са актуелним европским и светским културним процесима. И то не само када осветљавају и дивинизују одабране наслеђене или савремене вредности него и када их разложно проблематизују, иновативно преиспитују и превреднују.

Ово је година добрих књига.