Праве губитке и чувају плац

Титове слике на оронулим зидовима управне зграде, заставе некадашње Југославије у хладним и опустелим производним погонима, застареле машине и тек покоји промрзли радник, призор је који јасно показује да је фабрика одавно пропала. Време као да је стало у Индустрији мотора „Раковица”.

У дуговима су до гуше. Ни свих 400 трактора и 4.000 мотора, колико годишње извезу, не може да им помогне да покрију дугове од око 20 милиона евра. Најгоре је што сваког дана праве губитке. Зато и немају грејање у производним одељењима, а како ствари стоје ускоро би могли да остану и без струје због енормног дуга према Електропривреди Србије.

Управо због великих дуговања нико се и не отима да купи ИМР. Тендер за приватизацију некадашњег раковичког гиганта пропао је чак три пута, а од тога потенцијални купци двапут уопште нису доставили никакву понуду Агенцији за приватизацију, већ су само откупили тендерску документацију.

У синдикату сматрају да нико истински није заинтересован за ту фабрику, већ би сви хтели да је угасе, а земљиште да распродају. Првослав Бркић, председник Асоцијације самосталних и независних синдиката ИМР-а, каже да је једино решење проналажење стратешког партнера који би уложио новац у производњу.

– Да хоће да нам помогне, држава би могла лако да реши овај проблем. Не тражимо ми субвенције, као што рецимо у Белорусији влада помаже производњу трактора, већ да се реши питање дуга, јер управо то кочи сваког потенцијалног купца. Зашто влада не би продала земљиште ИМТ-а, раднике из те фабрике пребацила у ИМР, а новац од продате имовине издвојила за измирење дугова? То би био спас за обе фабрике – сматра Бркић. Он каже да ће се свих 859 радника, колико их је остало у ИМР-у, енергично супротставити евентуалној продаји фирме купцу који би распродао имовину.

Иначе, раковичка фабрика поседује 23 хектара земље, плус погон на Чајетини где има још око 17 хектара и тврди да једино то интересује купце.

– Њих не занима производња мотора и трактора. Они само хоће да се дочепају земљишта, па да га после продају и тако поврате уложени новац и још остваре зараду. Ми им то нећемо дозволити. Ако буде требало, блокираћемо путеве и пруге у Раковици и тако паралисати цео Београд – упозорава Бркић, присећајући се чувених прича о „устанцима” радничке Раковице.

Некада је, каже, држава стрепела од радника раковичких фабрика. Било је то у време када је ИМР запошљавао 5.000 људи и производио 6.000 трактора и 50.000 мотора годишње. Тада су се радници утркивали ко ће пре да запосли сина у фабрици у којој су се многи, уз помпезне свадбе, женили и удавали. Ситуација се нагло погоршала деведесетих година прошлог века, да би кулминирала 1999. године када је, како истичу у синдикату, уведен политички стечај. До данашњих дана фабрика не успева да изађе из кризе, иако Слободан Јевтић, руководилац набавке, тврди да је ИМР „најбоље стојећа фирма у Србији”.

– Најмање 500 добављача сарађује са нама. То су махом фирме из унутрашњости које се баве производњом хране, што значи да ИМР и даље покреће целу Србију – сматра Јевтић и наглашава да ће у 2009. години из те фабрике скоро све што произведу бити извезено у Египат, Иран и Гвинеју, јер сељаци у Србији тешко да могу да издвоје 900.000 динара за један трактор.

Он тврди да, захваљујући извозу, ИМР има велике девизне приходе, али признаје да ни поред тога нема довољно новца да врати дугове. Имају, каже, таман толико да редовно исплате радницима плате, чији је просек 22.000 динара.

Занимљиво је да се синдикалци не жале на услове рада и примања, већ се свим силама боре да „одбране” фабрику. Истичу да је то једини производни погон од Пољске до Турске где се праве дизел мотори за тракторе и верују да ће ускоро компаније „Клер вижн инвестментс” и „Лили дрогерија” доставити адекватну понуду Агенцији за приватизацију и коначно купити ИМР.

Тај конзорцијум је на тендеру који је расписан у новембру 2007. године понудио 101.000 евра за куповину фабрике, као и пет милиона евра које би уложио у производњу. Агенција је, међутим, наложила „Лилију” и „Клер вижну” да допуне понуду, што до дан-данас није учињено. Претходно су се на конкурсу за продају ИМР-а, 2005. и 2007. године, пријавила предузећа из Индије, али су само откупила тендерску документацију и нису доставила никакве понуде. Због тога синдикалци и пословодство сумњају да ико има интерес да купи фабрику и уложи у производњу.

И питају власти да ли Србија уопште жели да има произвођача мотора и трактора.