Природа уместо аналгетика

Знамо сви да је боравак у природи, ван градске вреве и свакодневних проблема, благотворан и да позитивно делује на многе тегобе и побољшава опште здравствено стање. Ипак, мање је познато да „дружење” са дрвећем, травом, пољанама може да ублажи, чак и елиминише бол. Заиста, најновије истраживање тима научника из Беча, Бирмингема и Берлина показује да зеленило делује као аналгетик!

Београд не може да се похвали добрим пласманом на листи градова са прихватљивим процентом зелених површина. Опште је познато да у ширем центру преовлађују бетон, асфалт, челик и стакло, чак се и испод оно мало паркова планирају подземне гараже и пословни простор. И нема много изгледа да ће се то у скоријој будућности променити набоље јер такозвани инвеститорски урбанизам постаје масовна појава.

Главни град је, ипак, и даље окружен прелепом природом – планине, шуме, живописне долине река још пружају уточиште од гужве и загађења. И да се вратимо на почетак ове приче: ново истраживање показује да само снимци природе могу ублажити наш осећај бола. А како зеленило смањује осећај бола, па чак и без непосредног додира, објаснила је Соња Судимац са Макс Планк института за људски развој у Берлину, а њену анализу пренео специјализовани портал за климатске промене „Клима 101”.

Бројне претходне студије већ су показале да боравак у природи смањује ниво стреса, крвни притисак, па чак и мождану активност повезану са стресом, али недавно истраживање посебно се бави тиме како природа утиче на бол. Резултати ове студије, објављене у престижном часопису „Нејчер комјуникејшнс”, показали су да гледање кратких, виртуелних симулација природе може смањити осећај бола. И то не само субјективно, већ и на нивоу мождане активности. Показало се да су испитаници, док су гледали снимке природе, бол доживљавали као мање интензиван и мање непријатан него када су гледали снимке урбане средине или канцеларије. Некима је поглед на канцеларије можда и појачавао бол, али изглед и стање радног простора нису били део истраживања.

Постоје две главне теорије које покушавају да објасне зашто природа има позитиван утицај на нас. Једна, теорија смањења стреса, тврди да људи, пошто су у току хиљада година живели у природи, теже да се врате назад свом природном станишту. Према овој теорији, чим ступимо у контакт с природом, аутоматски долази до пада нивоа стреса – како субјективног осећаја тако и физиолошких индикатора попут пулса и крвног притиска.

Друга је теорија обнављања пажње, која тврди да природа помаже да се обнови пажња која је исцрпљена свакодневним менталним напорима. Када се нађемо у природном окружењу, попут шуме или поред реке, наша пажња се спонтано усмерава на звуке воде, лишћа или птица без икаквог свесног труда и тако се регенерише. За разлику од урбаног окружења, у ком морамо стално да будемо фокусирани и филтрирамо информације, природа обнавља нашу пажњу, без потребе за активним трудом.

У контексту бола, друга теорија изгледа релевантније. Када гледамо природне призоре, наша пажња се усмерава на нешто пријатно и зато мање размишљамо о болу.

Остаје кључно питање – како бисмо ове резултате могли да применимо у свакодневном животу? Ако виртуелни приказ природе може да ублажи бол, болнице и стоматолошке ординације могле би да уведу видео или аудио снимке природних амбијената, па чак и мирисе, као једноставан и приступачан начин за ублажавање бола код пацијената.

Пошто су у овој студији коришћени снимци виртуелне природе, не можемо са сигурношћу рећи да би стварна природа имала исти ефекат. Да бисмо ово испитали, било би потребно спровести додатне експерименте у којима би испитаници заиста боравили у природи, на пример, шетали кроз парк или шуму.

Такве експерименте је, међутим, теже спровести јер није могуће мерити мождану активност током боравка у природи. Једна могућност била би да се мождана активност мери пре и после одласка у зеленило, али је питање да ли би ефекат природе на мозак довољно трајао да би се могао измерити после повратка назад у велики прљави град.

Истраживања у овој новој научној области, неуронауке животне средине, све више указују на то да природа може имати позитиван утицај не само на ментално здравље, већ и на здравље мозга. Будућа истраживања могу донети научно засноване податке који би могли да утичу на креирање политика како у области здравства тако у планирању урбаног простора.

Када је реч о здравственим политикама, овакве студије пружају научну основу за увођење такозваних зелених рецепата. Реч је о терапији коју прописује лекар, а која подразумева излагање природи (стварној или виртуелној) с циљем смањења стреса, ублажавања симптома болести и општег побољшања менталног здравља. Оваква пракса већ постоји у земљама попут Велике Британије, Јапана, Новог Зеланда и Канаде и показала се успешном, поготово код оних пацијената који пате од стреса.

Научни докази о здравственим бенефитима природе могу утицати и на политике уређења градова, кроз повећавање броја зелених површина у урбаним срединама. Зелене површине не само да пречишћавају ваздух и ублажавају последице климатских промена, већ и благотворно делују на наше физичко и ментално здравље.

Зато је један од кључних циљева ових истраживања да допринесу стварању градова у којима су паркови, дрвореди и шумске зоне не само естетски додатак, већ доступни, функционални простори који унапређују здравље свих грађана. Улагање у свако дрво, парк или шумски кутак јесте улагање у здравље грађана, закључује се на порталу „Клима 101”.