Рат је тешка болест која мења људе

Суботица – Украјински редитељ Сергеј Лозница обележио је почетак 32. Фестивала европског филма на Палићу. Боравио је овде три дана и као лауреат Награде „Александар Лифка” за допринос европској кинематографији у категорији страних стваралаца, али и као редитељ испратио приказивање свог новог филма „Два тужиоца”, који је приказан у главном такмичарском програму на палићкој Летњој позорници.

Лозница је био неуморни саговорник, у бројним сусретима са новинарима, али и на прес-конференцијама, објашњавајући мотиве и разлоге снимања својих филмова. Говорио је емотивно и исцрпно о сценаристичким основама филма „Два тужиоца”, који је ове године представљен и у Кану, о свом одрастању у свету паралелних истина. Однос појединца и власти, пре свега ауторитарне јесте тема којој се стално враћа.

Филм приказан на Палићу на одређени начин наставак је његовог претходног филма „Суђење” и где поново обрађује положај појединца у аутократској власти. Филм „Два тужиоца” смештен је у 1937. годину, у време Стаљинових чистки.

– Након 80 година нисмо извукли никакав закључак, нисмо реаговали на прави начин. То је за мене веома необично. Претходно сам правио филм о бомбардовању током Другог светског рата, у којем смо видели исте ствари као сада – у Украјини, Сирији, Израелу. Армије различитих држава користе иста средства за уништење људског живота. Све се то већ десило и морамо да нађемо друга решења, али то се не дешава – каже редитељ.

Сергеј Лозница рођен је 1964. године у граду Барановичи у СССР-у (данас у Белорусији), а одрастао је у Кијеву у Украјини. Изненађујући податак у његовом животопису јесте да је дипломирао примењену математику 1987. године на Кијевском политехничком институту. Од 1987. до 1991. радио је као научник у Кијевском институту за кибернетику, специјализујући се за истраживање вештачке интелигенције. Рећи ће: математика је постала његово проклетство јер нема интервјуа у којем га не питају како је математичар прешао у филмске ствараоце. Али, Лозница подсећа, музику и математику студирали су и редитeљи Сергеј Ејзенштајн и Отар Јоселијани. На Државном институту за кинематографију (ВГИК) у Москви завршио је студије 1997. године и од тада је режирао 28 документарних филмова који су освојили бројне награде, међу којима и „Донбас” и Мајдан”, као и пет играних филмова. Његов први играни филм „Моја радост” приказан је у званичној конкуренцији у Кану. У његовој биографији стоји и да је преводио са јапанског.

Крећући се тако широким пољем интересовања, Лозница ипак наводи доживљаје из свог детињства као полазиште које га је усмерило ка снимању филмова.

– Све оно што нам се дешава у детињству је најважније и то утиче на нас. Одрастао сам у Кијеву у СССР-у, то је дуга историја, и суочио се са много лажи које нас окружују. Нисам одмах схватао да су то лажи. Први пут када сам изашао из Совјетског Савеза деведесетих година схватио сам да постоји другачији свет, где људи живе другачије животе. Мој први осећај је био да сам провео своје године узалуд. Радио сам ствари које бих радије да сам избегао, студирао сам науку која није наука, као на пример, научни комунизам, што је био део нашег образовног програма, и такође као и овде затварамо очи и радије не бисмо да видимо ствари које не умемо да објаснимо – каже Лозница за „Политику”. Објашњава да су његови разлози за снимање филмова дубоко лични.

– Оно што ме подстиче да правим филмове јесте прича моје породице. Са мајчине стране не познајем никога ко је преживео. Моја бака је имала сестре, била је то велика козачка породица, сви су побијени у време совјетског режима, под различитим околностима. Нико није преостао кога познајем. Са очеве стране је готово исто. То значи да су потпуно одсечени моји корени, не могу да вам кажем ко је био мој предак, немам знања о томе. Они су настојали да преживе током тог периода и мењају место у којем су живели, то је био један од метода како да се сачувају и по томе нисам јединствен. Многе породице су то преживеле. Без интеракције између генерација – објашњава.

Због свог бескомпромисног става нашао се на листи непожељних и у Украјинској филмској академији, док је он сам напустио Европску филмску академију и то све у размаку од месец дана 2022. године. Каже, није то ништа чудно. Себе дефинише као космполиту.

– Када је почео рат у Украјини, Европска филмска академија објавила је врло љубазне реченице да брине због украјинских филмских стваралаца јер расту тензије у источној Украјини и то у тренутку када је мој град Кијев био под бомбама руских трупа, а њихове јединице се бориле на улицама недалеко од моје куће. Зар то није чудно? Они увек седе на тој супериорној позицији на две столице: да буду љубазни према Москви, а да ипак кажу нешто о томе. У том тренутку нисам могао да се сагласим са тим. И рекао сам: „У реду, довиђења.” Другачија је прича са украјинском академијом. Пре свега, они су мене позвали 2017. и питали, јер сам један од познатих украјинских стваралаца, да будем део академије и прихватио сам. Након тога су ме избацили у тренутку када су желели да покажу да су они радикални и спремни да се боре, не знам како би им то помогло, са руским ствараоцима који су приказали филмове у Кану. Ко је приказао филмове у Кану? Пропагандисти, никада. Кан или Берлин никада нису прихватили руске пропагандне филмове. Због чега бисмо ми мрзели људе који су критични према режиму у Русији? Зашто бих из света филмова уклањао, врло добре редитеље као што су Андреј Звјагинцев, Кирил Серебрењиков, Виктор Косаковски, Сокуров. Рат је тешка болест која мења људе – закључује Сергеј Лозница.