Милунка одбила 150 просаца

Ивањица – Милунка Дабовић из Маскове, села у брдима изнад Ивањице, одавно је најтраженија удавача у целом крају – намирило се, ево, четврт века откад јој просци, са свих страна, нуде брак. Бележила није, али најмање око 150 их је, каже, у њену кућу долазило, сви са истом жељом и понудом: да им баш она буде животна сапутница. А Милунка и даље упорно одбија, онај прави се још није појавио. Вели, док не стане на "луди камен", док јој не заигра срце које не греши – ништа.

Прву прилику да јој пред просцима срце заигра ова сада већ 38-годишња девојка имала је са свега 14 лета. Она тада још у основној школи, а на врата јој закуцао потенцијални младожења из Крагујевца. Видео је негде док је пролазила путем, свидела му се, па хајде код ње кући, да пита њене родитеље. "Ја ни да му приђем нисам смела, а камоли да се удам. Ни отац није дао, била сам врло млада", сећа се Милунка.

Кад се, потом, задевојчила, просци су све чешће у Маскову долазили. Углавном из околине, брдовитих ивањичких села, али и из даљине. Чуло се, од уста до уста, са сабора преко вашара, за наочиту и вредну Милунку: и до Београда, Чачка, Ваљева, Горњег Милановца, Ариља – одатле су момци стизали и њену руку тражили. Долазили су и пешке (један из оближњег Ковиља, километрима је пешачио да Милунку запроси), или на коњима, аутима, па и у "мерцедесу". И млађи и они средњих година, лепи и ружни. Једни баш високи, други овој кршној девојци ни до рамена. Поједини жељни разговора са девојком, неки склонији да одмах ухвате за понуђену им чашицу ракије. Свакојаки, а судбински повезани оним Милункиним "не".

Долазе са свих страна

Брда ивањичка – и углавном сва села наша планинска – пуна су момака нежења, а у оскудици са девојкама, којима је одлазак у град и градски живот, макар и промашен, први циљ. Кад је нека девојка, попут Милунке Дабовић, радна и отресита, за све способна – своју нову кућу је, такорећи, сама подигла – а спремна да у селу живи, јасно је зашто би многи да им буде жена. А и онима у граду вредна цура годи.

И доиста ће вам овде, у Маскови, селу између Катића и Кушића, царству шума, добре малине и кромпира, старачких домаћинстава, макадамских и блатњавих путева, којима ових дана ка београдским пијацама промичу трактори са џаковима пуним кромпира, потврдити Милункину "популарност" међу просцима.  

– Долазе са разних страна, хоће да им она буде жена. Било их је раније више, сада мање, али се још није одлучила – казује нам њен комшија Горан Несторовић, додајући да је Милунка добра девојка која се бори и много ради, која је са пута, на рукама, пренела сав материјал за своју нову кућу.  

Слично говори и други комшија, Љубиша Дабовић, нагласивши ипак да у овом крају нема много девојака за удају, а нежења је прилично. Уз то, пожалио нам се да је ово село без асфалта, да плаћају претплату РТС-у, иако само један програм имају, да сељачку муку, како рече, нико не зарезује.

Елем, у таквом Маскову је девојка Милунка, која већ годинама живи само са мајком Милојком. Завршила је најпре осмогодишњу школу и шнајдерски курс, те понешто на "багат" машини сашије својим сељанима: какву сукњу, хаљину, блузу. Ипак, од пољопривреде живе, од малина, кромпира, дрва, имају три краве, свиње. Милунка је током овог лета и јесени исцепала, зарад продаје, чак 90 метара дрва, а уз то је и сав други рад у пољу.  

– Шта ћу кад нисам нигде запослена, па тако морам да зарађујем за мене и мајку, јер све кошта – објашњава репортерима "Политике" најтраженија удавача, док нас послужује у новој, лепој и уредној кући.  

Диже џак цемента

Ту двоспратну кућу направиле су оне пре пет година, с муком и напором, уз велике трошкове и одрицања. Кад славе Светог Николу, или кад је вршидба, па и кад просци дођу, у старој кући је било тесно. Реши вредна Милунка да прави нову, па шта буде. Сви у Маскови се питали како ће кад нема ни трактора, ни запрежних кола, ни мушке снаге, ни сталне плате.  

– Била сам упорна, од уста смо мајка и ја одвајале, радила сам много да бих зарадила. И ни од кога нисам динар позајмила. Не бих хлеба јела, а у дуг не бих ишла. Намучиле смо се. Пут је био неколико стотина метара изнад куће и дотле су камиони могли да дотерају материјал. Одатле, све смо носиле на рукама или у колицима. Џак цемента дизала сам као од шале. Чак 17 камиона материјала тако смо пребациле. И тако, за три године, мало-помало, кућа је завршена. Сад још ваља ставити фасаду, и то ћу ускоро – прича наша саговорница.  

– Ја јој кажем да се удаје, али она мени: док не начиним кућу, ништа. Ево и њу је скоро завршила. Свеједно ми је да ли ће, кад се уда, да живи овде или код младожење, као мајка прихватам сваку њену одлуку. Па и ако неће да се уда, то је њена ствар – говори Милункина мајка Милојка, па уз смех подсећа и на народну: пробирач нађе отирач.  

Ипак, удавача је упорна. На један поглед или кратак разговор – није се лако одлучити. Милунка неће неког пијаног, ружног, старог. Лепота изабраника јој је важна, али је битније да је човек вредан, поштен, да има душу. Да не буде стидљив, да храброст не подстиче ракијом. До сада, каже, неку озбиљнију везу није имала, па још чека да јој срце каже који је прави. И верује да ће такав наићи, кад-тад.