Седам адреса

„Ћурли-ћурлиии! Ћурли-ћурлиии!” Мобилни телефон ми најављује да долазе новогодишњи и божићни празници.

Отварам поруку. Кум Бане: „Пахуље беле, пахуље меке, нека те одведу до Мраза Деке. Дека је мио, што не би био: гукнеш песмицу – зарадиш парицу. Зарадиш парицу – отплатиш ратицу! Срећна 2009! *Ову поруку пошаљи на седам адреса, иначе ништа од лепих жеља!”

Брзо отварам именик, проналазим седам СМС пријатеља и... шаљем! Где да не вратим кредит, наопако! Оде стан, аутомобил, телевизор... Остаћу го и бос! Убог и сам! Потуцаћу се од немила до недрага! Завршићу у народној кухињи! Куку-куку!

Док дланом о длан, оглашава се ћуркица: „Ћурли-ћурлиии!”

Тетка Мира с Коњарника ми каже: „Да ти 2009. буде без терета. Лако гази по животној стази, буди здрав и нек те срећа мази. *Кад ово проследиш на седам адреса, тек тад се надај да ће се прелепи сан остварити. У противном, чека те тешка судбина потпомогнута ноћном мором.”

Хитно прослеђујем на следећих седам адреса. Ближим и даљим рођацима. Пу-пу-пу, каква црна тешка судбина и ноћне море! Таман посла и далеко било!

„Ћур...”: шеф! Шта ли он хоће!

„Ако дочекаш 1. 1. 2009. у фирми, ти си геније. Нове газде режу људе на пола. Желим ти да будеш у половини која остаје. Шта би хтео више. *Ако ову поруку пошаљеш на седам адреса, преживећеш чистку, ако ли не пошаљеш... идеш у Recycle Bin, F одељење или како се год звало, то је отпад, буразеру. Пази шта радиш!”

Седам адреса... хм... седам пословних адреса... Хоп! Оде. Добро је, преживећу чистку. Еј, режу на пола! Они ствааарно нису...

„Ћ...” Препадох се! Ко је сад па то!

„Телесмор”: „Упозоравамо Вас да немате више кредита. Но, нема везе. Уплатите по овогодишњој цени нижој 30 одсто од оне која ступа на снагу првог јануара. Желимо вам срећну Нову 2009. као и божићне празнике. *Ову поклон-честитку пошаљите на што више адреса да повећате приходе наше компаније и тиме учините да поскупљење не буде веће од најављеног. Седам уобичајених које упражњавате је мало. Потрудите се, може то брже, боље и више! Не прекидајте ланац среће!”

Није прошло много, кад, ето – започе други круг!

Кум Бане, тетка Мира са Коњарника и шеф су ми поново послали већ послате сопствене поруке, а после два сата још једном. Коло није престајало. Седам пута седам, пута седам... Можда би дигитрон размрсио тако високу, а тако једноставну математику.

Појавила се опасност да Нову годину дочекам типкајући по тастатури телефона. Убацио сам ћуркицу у фиоку, насуо пиће. Ћурликало је пригушено, ћурликало, јадно, док није промукло, а ја сам се опуштено припремио за провод испред Дома Народне скупштине. Двеста хиљада људи иде на Горана Бреговића и његов „Оркестар за свадбе и сахране”. Биће свечано и побожно! Ја ћу ипак на Ану Станић. Биће то права правцата фантазија у ноћи прскалица и петарди. Ма биће ватромет!

Обукао сам се пристојно и утоплио шареним шалом који ми је исплела тетка Мира. Натукао сам и шарену капу. Комплетирао се. Погледао у огледалу. Смешан сам, али нема везе. Ехеј, ускоро ће Нова година...

Пробудио се неки отпор у мени! Смејем се сопственом лику заогрнутом тетка Мириним креацијама. Где ли само нађе ове лудачке боје! Церекам се на сав глас. Ма нек не отплатим кредит! Нек имам тежак терет с ноћном мором! Нек ме убаце и у F одељење! Ионако смо ту сви одавно. Само нам то нико није рекао...

Трчим на трафику. Доплаћујем креду по старој цени. Шаљем циркуларно писмо целом именику – и кумовима, и рођацима, и сарадницима: „Срећна ти Нова 2009! *Уколико ово пошаљеш на седам адреса, сам си крив: послао-не послао, свеједно је ако се не избориш за сопствену судбину. А сад кулирај! Баци мобилни у фиоку, попиј пиће, што и ја управо чиним! Живели!”