„Полонеза” је мој руски првенац

„Полонеза Огинског”, драма Николаја Владимировича Кољаде, нови је редитељски искорак Милене Павловић, глумице Београдског драмског позоришта, која је поред занимљивог глумачког опуса до сада као редитељ потписала 16 представа. Драму савременог руског аутора Николаја Кољаде, која говори о транзицијским недаћама посткомунистичке Русије, радила је са ансамблом Позоришта „Стеван Сремац” из Црвенке.

Комплексна „Полонеза” поставља темељ читавог Кољадиног уметничког света, представља „оружје борбе” против апсурда новог живота, а протеклих дана поклоници уметности могли су да се увере у њену сценску снагу на управо завршеном 68. по реду издању „Фестивала фестивала” у Требињу. Милени Павловић у граду на Требишњици припала је диплома за режију и глумачко истраживање. Пре месец дана за своју „Полонезу” двоструко је награђена на фестивалу у Кули наградом за најбољу режију, али и жирија публике која носи име „Петар Ујевић”.

– „Полонеза Огинског” је жанровски искорак у односу на Кољадине текстове које смо имали прилике да видимо најчешће на нашим сценама: „Кокошка”, „Мурлин Мулро”, „Бајка о мртвој царевој кћери”... Ближе су англосаксонској „in your face” драматургији, док „Полонеза” носи одлике чеховљевске трагикомедије. До сада нисам имала прилику да радим руске писце, тако да је „Полонеза” мој руски првенац. Ансамбл из Црвенке је у својој богатој каријери доказао да воли нове изазове и одмах смо се сложили да је тема коју доноси ово Кољадино дело савремено и универзално, погодно за данашњи тренутак. Мој колега и пријатељ Игор Павловић, такође глумац и редитељ, препоручио ме је ансамблу и већ приликом првог сусрета осетила се синергија на релацији писац–глумац–редитељ – каже за „Политику” глумица и редитељка Милена Павловић и додаје:

– Потпору за драму сам нашла у поднаслову „Oпроштај са домовином”. Татјана Даниловна, ношена носталгијом, сећањима из детињства и чежњом да оствари романтичне снове, враћа се у Москву, која није оно што је некад била. Суочава се са провинцијализмом, простаклуком и безобразлуком који је завладао у њеном дому, где је куварица постала господарица и други пут емигрира ослободивши се патриотских стега. Схвативши да је као појединац у односу на масу прихваћенија и слободнија у туђини. То су тачке у којима се огледа наше данашње друштво у овом Кољадином комаду.

„Полонезе” истражује тематске кругове носталгије, повратка из туђине у домовину, губитка идентитета, љубави, распада породице, бола, самоће, света илузија. Зашто је Кољаду потребно и драгоцено играти?

Кољада воли своје ликове и са љубављу и без осуде приказује њихове разнолике судбине. Кроз његов текст могуће је у инсценацији заузети објективан став без поларизације. За мене као редитеља то је био велики искорак и лекција коју је ваљало научити.

Кољадини јунаци живе своје слабости и траже своје идеале, живе у свом времену и простору пуни исконских чежњи... Колико је редитељски било захтевно водити Кољадине драмске конфликте будући да је реч о живом позоришту?

Драгоценост рукописа Николаја Кољаде је у његовим несебичним дидаскалијама и описима ликова. Њихових стања, међусобних релација и односа из којих произилазе мизансцен, конфликти, појединачни циљеви и преломне тачке комада. Подробно ишчитавање и враћање на сам текст нудило је током процеса проба одговоре од првих читачких окупљања, па све до саме завршнице.

Кољада у свет драматургије доноси малог човека који увек у његовим комадима негде испливава. Колико га је деликатно сценски дочарати, на начин својствен руској драматургији?

Имала сам прилике да играм као глумица у драмама Гогоља, Вирипајева, Галина. Богато глумачко искуство ми је пружило могућност да понирем у различите ликове класичне и нове драматургије, а животно ме је навело на трагање за одговорима у психолошком смислу. Руски романи Бабеља, Тургењева, Достојевског, Толстоја били су литература моје младости.

Искреност је одлика Кољадиних драма. Како је нагласити у овом времену лажи и обмана?

Промишљеном адаптацијом текста извукла сам у први план реченице које пооштравају и ненаметљиво наглашавају превртљивост и дволичност појединих ликова који су склони да једно мисле, друго говоре, а треће раде, сплеткаре и баве се закулисним радњама популарно речено „гаслајтују”, односно манипулишу супарника зарад виших циљева. Једноставно, овај комад је јасно смештен у такав миље, где се природно издваја жртва од насилника, поштење насупрот превари и наивност, доброта коју носе Тања и Дејвид насупрот сељанима који су се докопали града и не пуштају. Мој циљ је био да у обртима и непредвидивим догађајима, којих има доста у току представе, издвојим те различитости.