„Poloneza” je moj ruski prvenac

„Poloneza Oginskog”, drama Nikolaja Vladimiroviča Koljade, novi je rediteljski iskorak Milene Pavlović, glumice Beogradskog dramskog pozorišta, koja je pored zanimljivog glumačkog opusa do sada kao reditelj potpisala 16 predstava. Dramu savremenog ruskog autora Nikolaja Koljade, koja govori o tranzicijskim nedaćama postkomunističke Rusije, radila je sa ansamblom Pozorišta „Stevan Sremac” iz Crvenke.

Kompleksna „Poloneza” postavlja temelj čitavog Koljadinog umetničkog sveta, predstavlja „oružje borbe” protiv apsurda novog života, a proteklih dana poklonici umetnosti mogli su da se uvere u njenu scensku snagu na upravo završenom 68. po redu izdanju „Festivala festivala” u Trebinju. Mileni Pavlović u gradu na Trebišnjici pripala je diploma za režiju i glumačko istraživanje. Pre mesec dana za svoju „Polonezu” dvostruko je nagrađena na festivalu u Kuli nagradom za najbolju režiju, ali i žirija publike koja nosi ime „Petar Ujević”.

– „Poloneza Oginskog” je žanrovski iskorak u odnosu na Koljadine tekstove koje smo imali prilike da vidimo najčešće na našim scenama: „Kokoška”, „Murlin Mulro”, „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri”... Bliže su anglosaksonskoj „in your face” dramaturgiji, dok „Poloneza” nosi odlike čehovljevske tragikomedije. Do sada nisam imala priliku da radim ruske pisce, tako da je „Poloneza” moj ruski prvenac. Ansambl iz Crvenke je u svojoj bogatoj karijeri dokazao da voli nove izazove i odmah smo se složili da je tema koju donosi ovo Koljadino delo savremeno i univerzalno, pogodno za današnji trenutak. Moj kolega i prijatelj Igor Pavlović, takođe glumac i reditelj, preporučio me je ansamblu i već prilikom prvog susreta osetila se sinergija na relaciji pisac–glumac–reditelj – kaže za „Politiku” glumica i rediteljka Milena Pavlović i dodaje:

– Potporu za dramu sam našla u podnaslovu „Oproštaj sa domovinom”. Tatjana Danilovna, nošena nostalgijom, sećanjima iz detinjstva i čežnjom da ostvari romantične snove, vraća se u Moskvu, koja nije ono što je nekad bila. Suočava se sa provincijalizmom, prostaklukom i bezobrazlukom koji je zavladao u njenom domu, gde je kuvarica postala gospodarica i drugi put emigrira oslobodivši se patriotskih stega. Shvativši da je kao pojedinac u odnosu na masu prihvaćenija i slobodnija u tuđini. To su tačke u kojima se ogleda naše današnje društvo u ovom Koljadinom komadu.

„Poloneze” istražuje tematske krugove nostalgije, povratka iz tuđine u domovinu, gubitka identiteta, ljubavi, raspada porodice, bola, samoće, sveta iluzija. Zašto je Koljadu potrebno i dragoceno igrati?

Koljada voli svoje likove i sa ljubavlju i bez osude prikazuje njihove raznolike sudbine. Kroz njegov tekst moguće je u inscenaciji zauzeti objektivan stav bez polarizacije. Za mene kao reditelja to je bio veliki iskorak i lekcija koju je valjalo naučiti.

Koljadini junaci žive svoje slabosti i traže svoje ideale, žive u svom vremenu i prostoru puni iskonskih čežnji... Koliko je rediteljski bilo zahtevno voditi Koljadine dramske konflikte budući da je reč o živom pozorištu?

Dragocenost rukopisa Nikolaja Koljade je u njegovim nesebičnim didaskalijama i opisima likova. Njihovih stanja, međusobnih relacija i odnosa iz kojih proizilaze mizanscen, konflikti, pojedinačni ciljevi i prelomne tačke komada. Podrobno iščitavanje i vraćanje na sam tekst nudilo je tokom procesa proba odgovore od prvih čitačkih okupljanja, pa sve do same završnice.

Koljada u svet dramaturgije donosi malog čoveka koji uvek u njegovim komadima negde isplivava. Koliko ga je delikatno scenski dočarati, na način svojstven ruskoj dramaturgiji?

Imala sam prilike da igram kao glumica u dramama Gogolja, Viripajeva, Galina. Bogato glumačko iskustvo mi je pružilo mogućnost da ponirem u različite likove klasične i nove dramaturgije, a životno me je navelo na traganje za odgovorima u psihološkom smislu. Ruski romani Babelja, Turgenjeva, Dostojevskog, Tolstoja bili su literatura moje mladosti.

Iskrenost je odlika Koljadinih drama. Kako je naglasiti u ovom vremenu laži i obmana?

Promišljenom adaptacijom teksta izvukla sam u prvi plan rečenice koje pooštravaju i nenametljivo naglašavaju prevrtljivost i dvoličnost pojedinih likova koji su skloni da jedno misle, drugo govore, a treće rade, spletkare i bave se zakulisnim radnjama popularno rečeno „gaslajtuju”, odnosno manipulišu suparnika zarad viših ciljeva. Jednostavno, ovaj komad je jasno smešten u takav milje, gde se prirodno izdvaja žrtva od nasilnika, poštenje nasuprot prevari i naivnost, dobrota koju nose Tanja i Dejvid nasuprot seljanima koji su se dokopali grada i ne puštaju. Moj cilj je bio da u obrtima i nepredvidivim događajima, kojih ima dosta u toku predstave, izdvojim te različitosti.