Стратешка комуникација Кине и Европске уније

Стара изрека каже да с годинама долази мудрост, па како тек онда не би долазила с вековима, што старе светске цивилизације чини правим магацинима мудрости. Европска и кинеска цивилизација су међу најстаријим светским и не би била довољна сабрана дела да набројимо што су све ове две цивилизације дале човечанству; од папира, компаса, барута, прве штампарске и прве парне машине, све до динамита и пеницилина. Кад томе додамо још и грчку филозофију, римско право и први државни чиновнички мандарински систем, можемо скоро да кажемо да су Европа и Кина дале човечанству све што му је потребно да би цивилизовано живело, а што су друге културе, попут неизбежне америчке, знале да унапреде и искористе. Историја тако путује у међуодношењу различитих цивилизација и култура и срећна је ако то путовање није сувише турбулентно и ако културе и цивилизације више сарађују него што се сукобљавају, иако су и сукоби цивилизација реална појава. 
Живимо у времену када су се широм света поново усковитлале геополитичке страсти и када дојучерашњи концепти меке моћи бивају данас тек пука реторика, па се међународни односи убрзано враћају на класичан реалистички концепт тзв. тврде моћи, услед чега поново праши чизма и јуришају тенкови и дронови широм света – од Украјине, преко Блиског истока, све до најновије ескалације између Камбоџе и Тајланда – с неизвесном перспективом смиривања ових геополитичких пожара. Стога свету, међународним односима и васколикој забринутој светској јавности мора пријати сусрет две „меке” силе наших дана – Кине и Европске уније – на највишем нивоу, будући да су се прошлог четвртка у Пекингу састали њихови политички и стратешки врхови, предвођени с једне стране председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен и Антониом Костом, председником Европског савета, а са друге стране кинеским председником Си Ђинпингом и премијером Ли Ћенгом. На овом самиту Кина и Европска унија наставиле су да демонстрирају стратешко стрпљење и да, као „мекши” и рационалнији делови сукобљених светских геополитичких блокова и кланова и овим, 25. по реду, самитом, као и свим претходним из протеклих деценија, делују конструктивно по затегнуте светске геополитичке односе. 
Док Трамп подиже тон на Путина док овај смирено напредује град по град на фронту у Украјини и док Нетанјаху решета по Блиском истоку све за шта мисли да угрожава безбедност државе Израел, право је освежење видети европске и кинеске лидере како и поред разних неслагања смирено дискутују о билатералним и светским питањима, дајући након састанака смирене изјаве у добром старом дипломатском тону, где се с папира прочита саопштење које су припремили професионалци и потом куртоазно одговори на неколико питања новинара. Јер сувише је драме – не само на разним теренима од Украјине па до Блиског истока – већ и по разним светским кабинетима, где се све мање поштују добра стара дипломатска правила и куртоазије, а све више заврћу руке овом или оном „партнеру”, иако разборити професионалци разних страна који брину о реалполитици ипак пеглају аматеризам лидера, посебно у Америци, где је Трамп коначно легао на руду оних паметних момака који су одувек водили ствари и с којима ће, с ону страну свих реторика, стратешки договори можда ипак бити лакши јер знају посао. 
Претходница тих будућих стратешких договора може управо бити појачана стратешка комуникација између Европске уније и Кине, које у свету галопирајућег унилатерализма праћеног конфликтима остају чуварима мултилатерализма и рационалног стратешког дијалога како би се за дипломатски сто довеле сукобљене стране. Тако да неће бити озбиљнијих преговора око конфликта у Украјини док се око тога не ангажују ажурније и Европска унија, која тренутно има највећи утицај на Зеленског, и Кина, која има пристојан партнерски утицај на руско руководство, а ове две силе промовишу и уравнотежен, непристрасан и помирљив приступ и за конфликт на Блиском истоку, јер ниједној не одговара његова већа ескалација. Напросто, и једна и друга сила свесне су да им као првенствено економским силама, иако је Кина протеклих година развила и респектабилну армију, и последњим браниоцима мултилатерализма, глобализације економског раста и слободне трговине не одговара потпуни светски геополитички локдаун који може настати уколико се постојећи међународни конфликти интензивирају и прошире, јер би тиме директно били угрожени њихови трговински путеви и руте. Европска унија и Кина данас представљају трећину светског бруто друштвеног производа и претежно су извозно оријентисане економије. Стога имају заједнички интерес да свет не потоне потпуно у економски протекционизам услед којег економска питања врло брзо могу постати и безбедносна. Зато су управо на самиту у четвртак културно наставиле геоекономски дијалог о правилима и међусобне, али и светске трговине, не бежећи ни од тога да дотакну међусобна неслагања, јер ЕУ има годишњи трговински дефицит с Кином већи од 300 милијарди евра и забринутост због ограничења извоза тзв. ретких минерала из Кине у ЕУ; док и Кина има своје забринутости првенствено због ограничења трансфера високих технологија и технолошких продуката из ЕУ у Кину. Но, и поред свих ових забринутости, две стране су мирно селе, продискутовале, размотриле где могу једна другој дати гаранције, а где не, све мирно, професионално и тактично, што постаје изузетак у нашем времену, где су многи кренули да једни другима прете, као да нису по високим кабинетима него у рингу.
Коначно, однос Кине и Европске уније биће кључан у 21. веку за балансирање напетости међу геополитичким блоковима и уопште за балансирање целокупне светске политике, јер ове две силе дођу као темпомат и ограничење брзине у фризираном тркачком аутомобилу, у шта се свет све више претвара. Кина и Европска унија, свака са своје стране, постају браниоци добре старе стратешке рационалности и стрпљења у све ирационалнијем и нестрпљивијем свету и зато је однос ове две силе, и поред свих неслагања, важан за одржавање светске стратешке равнотеже у будућности. 
Али зар тако није било одувек, још од дана кад су пре тачно 50 година кинески премијер Џоу Енлај и потпредседник тадашње Европске комисије сер Кристофер Сомс успоставили званичне односе између Народне Републике Кине и тадашње Европске заједнице, отварајући невероватну размену добара, роба, знања и људи која је утицала на убрзани светски економски раст у протеклим деценијама. Није чудо што је част успостављања званичних послератних односа између двеју цивилизација које су односе имале вековима, још од старог „пута свиле”, припала баш Џоу Енлају, најмудријем од свих Маових сабораца, који је сачувао Денга од прогона партијских гангстера и омогућио му да преузме Кину и направи од ње ово што је данас, и сер Кристоферу Сомсу, који је тајно преговарао с Де Голом о односима Британије и Европске заједнице, правећи опет од ЕУ ово што је данас.
Јер то су ти паметни момци којих је било по свету и онда, а има их и данас и који ће, с оне стране свих политичких екстраваганција и аматеризама, спасити свет.

*Научни саветник 
на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа