Strateška komunikacija Kine i Evropske unije

Stara izreka kaže da s godinama dolazi mudrost, pa kako tek onda ne bi dolazila s vekovima, što stare svetske civilizacije čini pravim magacinima mudrosti. Evropska i kineska civilizacija su među najstarijim svetskim i ne bi bila dovoljna sabrana dela da nabrojimo što su sve ove dve civilizacije dale čovečanstvu; od papira, kompasa, baruta, prve štamparske i prve parne mašine, sve do dinamita i penicilina. Kad tome dodamo još i grčku filozofiju, rimsko pravo i prvi državni činovnički mandarinski sistem, možemo skoro da kažemo da su Evropa i Kina dale čovečanstvu sve što mu je potrebno da bi civilizovano živelo, a što su druge kulture, poput neizbežne američke, znale da unaprede i iskoriste. Istorija tako putuje u međuodnošenju različitih civilizacija i kultura i srećna je ako to putovanje nije suviše turbulentno i ako kulture i civilizacije više sarađuju nego što se sukobljavaju, iako su i sukobi civilizacija realna pojava. 
Živimo u vremenu kada su se širom sveta ponovo uskovitlale geopolitičke strasti i kada dojučerašnji koncepti meke moći bivaju danas tek puka retorika, pa se međunarodni odnosi ubrzano vraćaju na klasičan realistički koncept tzv. tvrde moći, usled čega ponovo praši čizma i jurišaju tenkovi i dronovi širom sveta – od Ukrajine, preko Bliskog istoka, sve do najnovije eskalacije između Kambodže i Tajlanda – s neizvesnom perspektivom smirivanja ovih geopolitičkih požara. Stoga svetu, međunarodnim odnosima i vaskolikoj zabrinutoj svetskoj javnosti mora prijati susret dve „meke” sile naših dana – Kine i Evropske unije – na najvišem nivou, budući da su se prošlog četvrtka u Pekingu sastali njihovi politički i strateški vrhovi, predvođeni s jedne strane predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i Antoniom Kostom, predsednikom Evropskog saveta, a sa druge strane kineskim predsednikom Si Đinpingom i premijerom Li Ćengom. Na ovom samitu Kina i Evropska unija nastavile su da demonstriraju strateško strpljenje i da, kao „mekši” i racionalniji delovi sukobljenih svetskih geopolitičkih blokova i klanova i ovim, 25. po redu, samitom, kao i svim prethodnim iz proteklih decenija, deluju konstruktivno po zategnute svetske geopolitičke odnose. 
Dok Tramp podiže ton na Putina dok ovaj smireno napreduje grad po grad na frontu u Ukrajini i dok Netanjahu rešeta po Bliskom istoku sve za šta misli da ugrožava bezbednost države Izrael, pravo je osveženje videti evropske i kineske lidere kako i pored raznih neslaganja smireno diskutuju o bilateralnim i svetskim pitanjima, dajući nakon sastanaka smirene izjave u dobrom starom diplomatskom tonu, gde se s papira pročita saopštenje koje su pripremili profesionalci i potom kurtoazno odgovori na nekoliko pitanja novinara. Jer suviše je drame – ne samo na raznim terenima od Ukrajine pa do Bliskog istoka – već i po raznim svetskim kabinetima, gde se sve manje poštuju dobra stara diplomatska pravila i kurtoazije, a sve više zavrću ruke ovom ili onom „partneru”, iako razboriti profesionalci raznih strana koji brinu o realpolitici ipak peglaju amaterizam lidera, posebno u Americi, gde je Tramp konačno legao na rudu onih pametnih momaka koji su oduvek vodili stvari i s kojima će, s onu stranu svih retorika, strateški dogovori možda ipak biti lakši jer znaju posao. 
Prethodnica tih budućih strateških dogovora može upravo biti pojačana strateška komunikacija između Evropske unije i Kine, koje u svetu galopirajućeg unilateralizma praćenog konfliktima ostaju čuvarima multilateralizma i racionalnog strateškog dijaloga kako bi se za diplomatski sto dovele sukobljene strane. Tako da neće biti ozbiljnijih pregovora oko konflikta u Ukrajini dok se oko toga ne angažuju ažurnije i Evropska unija, koja trenutno ima najveći uticaj na Zelenskog, i Kina, koja ima pristojan partnerski uticaj na rusko rukovodstvo, a ove dve sile promovišu i uravnotežen, nepristrasan i pomirljiv pristup i za konflikt na Bliskom istoku, jer nijednoj ne odgovara njegova veća eskalacija. Naprosto, i jedna i druga sila svesne su da im kao prvenstveno ekonomskim silama, iako je Kina proteklih godina razvila i respektabilnu armiju, i poslednjim braniocima multilateralizma, globalizacije ekonomskog rasta i slobodne trgovine ne odgovara potpuni svetski geopolitički lokdaun koji može nastati ukoliko se postojeći međunarodni konflikti intenziviraju i prošire, jer bi time direktno bili ugroženi njihovi trgovinski putevi i rute. Evropska unija i Kina danas predstavljaju trećinu svetskog bruto društvenog proizvoda i pretežno su izvozno orijentisane ekonomije. Stoga imaju zajednički interes da svet ne potone potpuno u ekonomski protekcionizam usled kojeg ekonomska pitanja vrlo brzo mogu postati i bezbednosna. Zato su upravo na samitu u četvrtak kulturno nastavile geoekonomski dijalog o pravilima i međusobne, ali i svetske trgovine, ne bežeći ni od toga da dotaknu međusobna neslaganja, jer EU ima godišnji trgovinski deficit s Kinom veći od 300 milijardi evra i zabrinutost zbog ograničenja izvoza tzv. retkih minerala iz Kine u EU; dok i Kina ima svoje zabrinutosti prvenstveno zbog ograničenja transfera visokih tehnologija i tehnoloških produkata iz EU u Kinu. No, i pored svih ovih zabrinutosti, dve strane su mirno sele, prodiskutovale, razmotrile gde mogu jedna drugoj dati garancije, a gde ne, sve mirno, profesionalno i taktično, što postaje izuzetak u našem vremenu, gde su mnogi krenuli da jedni drugima prete, kao da nisu po visokim kabinetima nego u ringu.
Konačno, odnos Kine i Evropske unije biće ključan u 21. veku za balansiranje napetosti među geopolitičkim blokovima i uopšte za balansiranje celokupne svetske politike, jer ove dve sile dođu kao tempomat i ograničenje brzine u friziranom trkačkom automobilu, u šta se svet sve više pretvara. Kina i Evropska unija, svaka sa svoje strane, postaju branioci dobre stare strateške racionalnosti i strpljenja u sve iracionalnijem i nestrpljivijem svetu i zato je odnos ove dve sile, i pored svih neslaganja, važan za održavanje svetske strateške ravnoteže u budućnosti. 
Ali zar tako nije bilo oduvek, još od dana kad su pre tačno 50 godina kineski premijer Džou Enlaj i potpredsednik tadašnje Evropske komisije ser Kristofer Soms uspostavili zvanične odnose između Narodne Republike Kine i tadašnje Evropske zajednice, otvarajući neverovatnu razmenu dobara, roba, znanja i ljudi koja je uticala na ubrzani svetski ekonomski rast u proteklim decenijama. Nije čudo što je čast uspostavljanja zvaničnih posleratnih odnosa između dveju civilizacija koje su odnose imale vekovima, još od starog „puta svile”, pripala baš Džou Enlaju, najmudrijem od svih Maovih saboraca, koji je sačuvao Denga od progona partijskih gangstera i omogućio mu da preuzme Kinu i napravi od nje ovo što je danas, i ser Kristoferu Somsu, koji je tajno pregovarao s De Golom o odnosima Britanije i Evropske zajednice, praveći opet od EU ovo što je danas.
Jer to su ti pametni momci kojih je bilo po svetu i onda, a ima ih i danas i koji će, s one strane svih političkih ekstravagancija i amaterizama, spasiti svet.

*Naučni savetnik 
na Institutu društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista