Бард у покрету

Година 1984, лето. Стари бенедиктински самостан, манастир много доцније претворен у хотел на острвцету Света Марија, на Мљету.

Увече, на тераси, моја тадашња девојка и ја играмо реми, занети, можда производимо и нешто више буке. Изненада, нашем столу прилази средовечан, сед, омањи човек са брковима и наочарима. Подижем главу: благ, учинило ми се, шеретски осмех на његовом иначе строгом, отменом лицу правилних црта. Препознао сам га. Џентлменски, прво руку пружи девојци, па мени; представљам му се именом и занимањем.

„Пронашли сте право место за активан одмор”, рече жовијално, саопштавајући нам неколико мало познатих детаља о самом манастиру и острву у које је заљубљен. „Наставите, само сам хтео да видим ко побеђује.” И, убрзо, уз мали наклон и поздрав: „Госпођице, госн. асистент”, удаљи се тихо, а опет тако одсечно, енергично. Незаборавно. Као да нам је цео један оркестар склада и господства поклонио у тих пар драгоцених, наоко обичних минута.

Одавно сам чуо изреку да, ношени својом преданошћу и жаром, својом безмало непрестаном активношћу – „диригенти дуго живе”. Но, за елитне људе саткане од најфиније уметности, од истанчаног стила, као што је био маестро Јагушт, сваки одлазак у вечност чини се прераним. А музика оплемењена његовим бардовским покретима, никада не умире.