Bard u pokretu

Godina 1984, leto. Stari benediktinski samostan, manastir mnogo docnije pretvoren u hotel na ostrvcetu Sveta Marija, na Mljetu.

Uveče, na terasi, moja tadašnja devojka i ja igramo remi, zaneti, možda proizvodimo i nešto više buke. Iznenada, našem stolu prilazi sredovečan, sed, omanji čovek sa brkovima i naočarima. Podižem glavu: blag, učinilo mi se, šeretski osmeh na njegovom inače strogom, otmenom licu pravilnih crta. Prepoznao sam ga. Džentlmenski, prvo ruku pruži devojci, pa meni; predstavljam mu se imenom i zanimanjem.

„Pronašli ste pravo mesto za aktivan odmor”, reče žovijalno, saopštavajući nam nekoliko malo poznatih detalja o samom manastiru i ostrvu u koje je zaljubljen. „Nastavite, samo sam hteo da vidim ko pobeđuje.” I, ubrzo, uz mali naklon i pozdrav: „Gospođice, gosn. asistent”, udalji se tiho, a opet tako odsečno, energično. Nezaboravno. Kao da nam je ceo jedan orkestar sklada i gospodstva poklonio u tih par dragocenih, naoko običnih minuta.

Odavno sam čuo izreku da, nošeni svojom predanošću i žarom, svojom bezmalo neprestanom aktivnošću – „dirigenti dugo žive”. No, za elitne ljude satkane od najfinije umetnosti, od istančanog stila, kao što je bio maestro Jagušt, svaki odlazak u večnost čini se preranim. A muzika oplemenjena njegovim bardovskim pokretima, nikada ne umire.