Српски је много тежи од арапског

На претраживачу укуцајте „арапски превод” и у два-три клика проћи ћете, као Алиса, кроз огледало које ће вас увести у свет у којем ће вам водич бити писац и арабиста Ивана Глигоријевић, доцент на Филолошком факултету у Београду. Њене приче – атрактивни записи о арапским речима, о арапском свету, о преплитању утицаја и давнашњем присуству арапског и у нашој, балканској стварности – такве су да кад прочитате једну, спонтано прелазите на другу, трећу, пету.

Магистрирала је с радом под насловом „Речи страног порекла у савременом арапском језику”, а 2013. и докторирала, одбранивши дисертацију под насловом „Компјутерска терминологија у арапском језику”. Студентима предаје Синтаксу арапског језика, Увод у историју семитских језика, Арапски као језик струке, Пословни арапски језик. На мастер студијама држи Локализацију за арабисте, а на докторским – Основе упоредне граматике семитских језика и Теоријску лингвистичку арабистику.

– Блог „Арапски превод” развио се из мојих објава на „Инстаграму”, где сам делила фотографије из арапског света уз кратке коментаре о језику и култури. Видела сам да се људима то допада. Временом су приче добиле и своје место на блогу, а затим и на другим друштвеним мрежама. Моје приче су истините, уз понеки елемент фикције – каже Ивана Глигоријевић на почетку разговора за „Политику”.

Недавно сте писали о једној обимној граматици арапског језика у којој има речи из разних дијалеката. „Читам то као роман”, рекли сте тад. Да ли је арапски комплекснији од српског или чак, да још уопштимо, од словенских језика као целине?

Арапски језик има необично писмо, па људи често на први поглед закључе да је тежак. Више пута су ме питали да ли знам да пишем „те њихове хијероглифе”, иако знају да предајем арапски језик на Филолошком факултету. Ако ме питате да ли је арапски језик тежак, одговор је да јесте – али не због писма. Писмо се научи за месец дана. Арапски је тежак због диглосије, а то је управо оно чиме се бави поменута граматика. Диглосија значи да свака арапска земља има бар два језика – књижевни, који је заједнички свим Арапима, и неки од многих арапских дијалеката који се користи у датом региону. Да бисте успешно владали арапским, морате вешто да балансирате између ова два језичка варијетета, који се међусобно доста разликују.

Што се тиче граматике, рекла бих да су словенски језици много сложенији од арапског. Српски је много тежи од арапског, то вам говорим из искуства.

И „гибаница” је, сазнајемо од вас, реч арапског порекла. И „земан” и „ашиковање”, па и „шеик” и „шах-мат”... Можемо ли уопште уживати у јелу, у времену које нам је дато, у љубави, па и у богатству, или у игри – а да се не дотакнемо арапског?

Ми у српском имамо много речи арапског порекла. Код нас се ове речи називају „турцизмима”, јер смо их преузели посредством турског језика. Има ту доста архаизама, али има и оних речи које свакодневно користимо. На пример: „ћевап”, „сат”, „зејтин”, „дуван”, „сокак”, „инат”, „занат”, „алат”, „бајат”, „кафа”, „шећер”... па чак и „ракија” – иако она није „халал”.

Често на свом блогу пишем о пореклу речи у српском језику, где објашњавам да су многе речи које користимо арапског порекла. На тај начин желим да разбијем предрасуде које људи имају о арапском језику.

Како људи реагују кад им, представљајући се, саопштите да сте арабиста, професор арапског? Има ли оних који вас погледају с подозрењем?

Док сам студирала арапски, било је оних који су реаговали необичним питањима, попут: „Шта ће ти то?” Сада, много година касније, мој одговор њима би гласио: „Боље учити, него не учити.” Учим зато што верујем у знање. Мислим да код нас има доста људи који не верују у знање, већ само у дипломе. Ја сам учила због знања, а диплома је дошла приде. Од знања увек има користи. Знање језика ја видим као – занат. Ако имате занат у рукама, ви сте на коњу.

Данас, кад кажем да се бавим арапским језиком, неки се одушеве, а неки само заћуте. Има и оних који ме питају: „Када ћеш ићи у Турску на море да вежбаш тај твој језик?”, или: „Да ли можеш да ми преведеш нешто с персијског?” Кад смо код тога, морам да напоменем да наши људи често имају погрешне представе о свему што је арапско. Не могу то да им замерим, јер ни сама нисам била толико упућена у тај део света док нисам почела да студирам. Често се дешава да људима објашњавам да су арапски, турски и персијски сасвим различити језици, који чак припадају различитим језичким породицама – арапски је семитски, персијски индоевропски, а турски спада у алтајску језичку породицу.

Како замишљате арапски свет пре, рецимо, 120, 150 година? Да ли су се у том свету одигравале једнако крупне и драматичне промене као у овом, неарапском свету или је тамо ток био хармоничнији? Јесу ли Арапи отворенији за промене или би се на њих могла применити српска доскочица: „Да промене ваљају, и Бог би се мењао”?

Ово питање ме је подсетило на теорију холандског психолога Герта Хофстедеа о димензијама националних култура. Једна од димензија коју он разматра јесте степен избегавања неизвесности. На скали од 0 до 100, просечан индекс за арапске земље износи 68, док је за Србију чак 92. Супротан крај скале заузимају земље западне Европе и Северне Америке, са знатно нижим индексом. Ова скала показује како припадници различитих култура прихватају неизвесне ситуације. У културама са високим индексом људи цене стабилност и извесност, а плаше се промене и несигурности.

Када говоримо о културним сличностима између нас и Арапа, додала бих овде и димензију индивидуализма насупрот колективизму. Просечан индекс индивидуализма у арапским земљама износи 38, а у Србији 25, што указује на доминантно колективистичке вредности. То значи да се у обе културе већи значај придаје породици, заједници и међусобној повезаности него појединцу. Сушта супротност су западне земље, где људи теже индивидуализму.

Какав је, генерално, положај жене у арапском свету? Има ли истине у наговештајима, па и тврдњама да су тамо жене цењеније, поштованије него, рецимо, код нас?

Сигурна сам да јесу. Ислам као религија цени и штити жену, подстиче је да се образује, да ради и има сопствени новац. Многи људи код нас верујe да су жене у арапском свету у подређеном положају само зато што су покривене. Најчешће носе хиџаб (када је коса покривена) или никаб (када им се виде само очи), што је у њиховој култури потпуно уобичајено. Зато их не треба сажаљевати, нити посматрати из перспективе наших културних стандарда. Већина жена које су покривене то чини из личног уверења, а не зато што су приморане. Те жене су као и све друге – активне су на друштвеним мрежама, излазе у ресторане, воде послове, студирају, путују и живе пуним плућима.

Они који тврде супротно често као аргумент наводе жене у буркама у Авганистану. Ту увек напомињем да Авганистан није арапска земља. Једном сам чак добила књигу о Кабулу с посветом која каже: „...народу и земљи коју толико волиш.” Поклону се у зубе не гледа, па нисам желела да објашњавам да се Кабул налази изван арапског света.