Италијански уметници у студију „Трнавац”

Ваљево – „Ансамбл”, изложба радова шест савремених италијанских уметника, отворена је у четвртак у Интернационалном уметничком студију „Радован Трнавац Мића”, у склопу традиционалне ваљевске летње манифестације „Тешњарске вечери”. Своје радове представили су Роберто Ђанинети, Андреа Гуера, Кијара Гвалтијери, Лука Перчивале, Сузана Дочоли и Вероника Колтелачи и то је прва промоција италијанских уметника у „Трнавцу”. Како је саопштено из студија, ових шест уметника повезује дубока уметничка посвећеност истраживању простора, времена и трага који човек оставља у свакодневици. Њихова дела настају из личног искуства и опажања, али се отварају према универзалним темама – сећању, трансформацији, присуству природе и ритмовима живота.

Уметници се разликују по техникама и изражајним средствима – од фотографије, цртежа, инсталације, нарације, графике до перформативног ходања – али их повезује дубока усмереност ка процесима опажања, трагања и интерпретације. Њихов приступ је интиман, често контемплативан, а понекад и критички, али увек измештен из уобичајеног тока визуелне потрошње, чак и када се користе средствима масовних медија, саопштено је из интернационалног уметничког студија. И наглашено да њихов уметнички језик осцилира између докумената, имагинације и личне интроспекције, а дела улазе у поље контекстуалне уметности јер не постоје изоловано, већ су увезана са местом, временом и друштвеним околностима, стварајући вишеслојни однос између уметности и стварности.

Андреа Гуера ради као графички дизајнер и у свом раду истражује однос између места, пејзажа и сећања. Он црта линије, пратећи их изнад гравура или папира, како би истражио начин на који пејзаж говори о свом идентитету и историји, наводи се у каталогу изложбе. „У његовим радовима сећање је утелотворење складности лукова мостова или древне архитектуре, где стабилност физичке димензије одражава неодређену духовност. Али сећања такође попримају облике пејзажа, где су ивице замућене”, стоји у каталогу.

У раду Кијаре Гвалтијери пракса ходања је кључна. „Док ходам, моји кораци и погледи сусрећу се са малим заборављеним предметима и природним елементима. Графички и наративни дневник у ’Мапама пронађених предмета’, ’На путу’ и ’Писмима шуми’ (називи гравура и цртежа, прим. аут.) доприноси слојевитости једне збирке прича у настајању, у облику свакодневних истраживања”, каже она о свом раду.

Лука Перчивале је визуелни уметник и антрополог чија интердисциплинарна пракса повезује аудио-визуелно стваралаштво, медијску едукацију и етнографска истраживања. Његов рад истражује колективне наративе и друштвене трансформације, користећи звук и слику као средство дијалога, промишљања и партиципативне акције, наведено је у каталогу изложбе. Његове фотографије настају у ходу, мотиви су, како каже, оно што му је живот показао – „трагови времена и дугих прелаза, светлост и контраст, текстуре и линије, лишајеви, буђ, лишће, огреботине и капљице...”

Роберто Ђанинети посвећено се бави истраживањем у области дубореза, проучавањем уклесаног рељефа, рељефне штампе и штампања помоћу ручне пресе или ручно. Радови се излажу на фолији, у форми уметничких књига, уметничке штампе на текстилу и одећи, као личне, позоришне и музичке инсталације.

Сузана Дочоли се образовала у области уређивачке графике и визуелне комуникације на престижном Институту за индустријски дизајн ISIA. Тренутно ради као графички дизајнер, дизајнер страница и илустратор за различите издаваче. „Откако сам открила страст према графици, постало ми је јасно колико је сама подлога отиска пресудна. Бирање папира, његово сечење и савијање у одређени облик одражавају моју визуелну замисао и рад на матрици... У мом раду лист папира постаје тродимензионално позориште у којем разни елементи – трагови боје, провидности, преклопи, исечци и шавови – постају ’ликови’ који преносе наратив, чак и када траг није фигуративан”, описује она свој уметнички ангажман.

Вероника Колтелачи више од деценије је у свету фотографије, фотографисала је италијанску и међународну андерграунд музичку сцену, сарађујући са бројним бендовима. Већ годинама документује штрајкове и протесте у Риму. „За пројекат ’Трагови времена као ветар остају’ одлучила сам да радим са документарним фотографијама протеста насталих током последњих седам година, користећи древну технику штампе – цијанотипију и истичући њене симболичке елементе. Карактеристична плава боја, која подсећа на изреку ’Ствар обојена индиго бојом постаје плавља од самих листова индига’, односи се на свакодневни став духа истраживања. Коришћење сунчеве светлости, помоћу које се слике утискују на папир. И омаж Ани Аткинс, првој жени која је објавила књигу илустровану фотографијама”, истиче Вероника Колтелачи.