Прање пара

Сви то знамо, а некако стално испуштамо из вида: од 2002, када је донет Закон о спречавању прања новца, то јест када је ова прљава работа званично постала кривично дело у тадашњој СРЈ, до данас није донета ниједна правоснажна пресуда оптуженима за прање новца, нити је судском пресудом утврђен иједан случај улагања прљавог новца у процес приватизације, током којег је у државну касу ушло више милијарди евра.

Упућени тврде да се годишње, на разне начине код нас опере око 350 милиона евра. Значи, за пет година, милијарду и по. Ситница, да од муке и немоћи можемо само да се кисело смејемо! Најпознатији случај у којем је криминалац осуђен на нешто што личи одузимању имовине био је пресуда Милану Зарубици, осуђеном због производње огромне количине амфетамина. Зарубица је пресудом приморан да плати десет милиона долара, али и он се жалио, а ни тих десет милиона нису имовина него део казне!

У последњих пет година од продаје друштвених фирми слило се око 2,5 милијарди евра. Склопљено је 2.585 купопродајних уговора. Али, од 2002. године до данас ниједна продаја није оспорена нити раскинут уговор због тога што је доказано да је фирма купљена "прљавим" новцем.

По нашим важећим законима могуће је само одузимање имовине која је коришћена као средство за извршење кривичног дела, па тако криминалци могу да остану без пиштоља и аутомобила, који углавном украду пре поласка у пљачку, отмицу или шверцовање дроге. Ако на сигурно место закопају плен, пре него што буду ухапшени, могу мирне душе да одслуже казну и да по изласку из затвора оперу своје прљаве милионе и пусте их потом у легалне токове.

Оптужени члан земунског криминалног клана пре неколико дана пред судом је рекао да је једном приликом, по налогу свог боса, у земљу закопао 22 милиона евра. И ником ништа, бар да неко провери. Па рецимо, машине за асфалтирање путева купљене за милион евра у Немачкој плаћене преко "пореског раја", банке на Девичанским Острвима по цени од 2,5 милиона евра. Где је отишла разлика? Само се онако питамо!

Криминалцима, које новинари еуфемистички називају тајкунима или контроверзним пословним људима, бизнисменима о којима се свашта говорка, трома власт је омогућила да у протеклих седам година распродаје друштвене имовине, коју нам је Кардељ увео и објаснио како се њоме рукује, исту без сметњи и поносно купују за мале паре. Па се још и диче својим богатством стеченим претежно трговином и шверцом дроге и дувана, нафте и оружја.

Не питајте ме за први стечени милион, а о сваком следећем причаћу вам подробно, рек’о онај Рокфелер, а наши новобогаташи здушно прихватили, и држе се тога као пијани плота... А држава – ништа!