Pranje para

Svi to znamo, a nekako stalno ispuštamo iz vida: od 2002, kada je donet Zakon o sprečavanju pranja novca, to jest kada je ova prljava rabota zvanično postala krivično delo u tadašnjoj SRJ, do danas nije doneta nijedna pravosnažna presuda optuženima za pranje novca, niti je sudskom presudom utvrđen ijedan slučaj ulaganja prljavog novca u proces privatizacije, tokom kojeg je u državnu kasu ušlo više milijardi evra.

Upućeni tvrde da se godišnje, na razne načine kod nas opere oko 350 miliona evra. Znači, za pet godina, milijardu i po. Sitnica, da od muke i nemoći možemo samo da se kiselo smejemo! Najpoznatiji slučaj u kojem je kriminalac osuđen na nešto što liči oduzimanju imovine bio je presuda Milanu Zarubici, osuđenom zbog proizvodnje ogromne količine amfetamina. Zarubica je presudom primoran da plati deset miliona dolara, ali i on se žalio, a ni tih deset miliona nisu imovina nego deo kazne!

U poslednjih pet godina od prodaje društvenih firmi slilo se oko 2,5 milijardi evra. Sklopljeno je 2.585 kupoprodajnih ugovora. Ali, od 2002. godine do danas nijedna prodaja nije osporena niti raskinut ugovor zbog toga što je dokazano da je firma kupljena "prljavim" novcem.

Po našim važećim zakonima moguće je samo oduzimanje imovine koja je korišćena kao sredstvo za izvršenje krivičnog dela, pa tako kriminalci mogu da ostanu bez pištolja i automobila, koji uglavnom ukradu pre polaska u pljačku, otmicu ili švercovanje droge. Ako na sigurno mesto zakopaju plen, pre nego što budu uhapšeni, mogu mirne duše da odsluže kaznu i da po izlasku iz zatvora operu svoje prljave milione i puste ih potom u legalne tokove.

Optuženi član zemunskog kriminalnog klana pre nekoliko dana pred sudom je rekao da je jednom prilikom, po nalogu svog bosa, u zemlju zakopao 22 miliona evra. I nikom ništa, bar da neko proveri. Pa recimo, mašine za asfaltiranje puteva kupljene za milion evra u Nemačkoj plaćene preko "poreskog raja", banke na Devičanskim Ostrvima po ceni od 2,5 miliona evra. Gde je otišla razlika? Samo se onako pitamo!

Kriminalcima, koje novinari eufemistički nazivaju tajkunima ili kontroverznim poslovnim ljudima, biznismenima o kojima se svašta govorka, troma vlast je omogućila da u proteklih sedam godina rasprodaje društvene imovine, koju nam je Kardelj uveo i objasnio kako se njome rukuje, istu bez smetnji i ponosno kupuju za male pare. Pa se još i diče svojim bogatstvom stečenim pretežno trgovinom i švercom droge i duvana, nafte i oružja.

Ne pitajte me za prvi stečeni milion, a o svakom sledećem pričaću vam podrobno, rek’o onaj Rokfeler, a naši novobogataši zdušno prihvatili, i drže se toga kao pijani plota... A država – ništa!