Златна топлина виолончела Сандре Белић

Концерт у Будви је оставио обиље сјајних утисака, Љубиша Јовановић, флаутиста, и ја смо се и на сцени и ван ње присетили нашег дугогодишњег заједничког концертирања и пријатељства. У неким тренуцима сам осећала како публика дише са нама и како дубоко учествује у музици. На програму су била дела Хендла, Бетовена и Баха (Баха смо извели за бис, као подсећање на почетак наше сарадње пре тачно 40 година, управо смо је започели тим делом, Баховом „Аријом”). Свирали смо у Цркви Санта Марија ин Пунта, која је сада споменик културе и готово на самим хридима и рекла бих да никада нисмо концертирали ближе мору. Били смо окружени изложбом дивних графика, тако да је те вечери остварен спој архитектуре, уметничких дела и музичког доживљаја, каже Сандра Белић, наша сјајна виолончелисткиња и успешан педагог, у разговору за „Политику”, после наступа „Arie per due”, одржаног са флаутистом Јовановићем почетком августа на фестивалу „Град театар” у Будви. Поред класичног репертоара, на програму су била и дела савремених аутора, о чему Белићева сведочи са много позитивних емоција:

– Публика је чула и нешто што гледа унапред, било је то дело наше композиторке Иване Стефановић „Овога дана”, композиција изузетне динамичности и магијски привлачна, инспирисана Нерудином поезијом, а извели смо и „Бордун” црногорског композитора Жарка Мирковића. Његова композиција је на фестивалу премијерно интерпретирана, настала је за ову прилику и посвећена је Љубиши Јовановићу и мени. Дело је изазвало одушевљење публике, а нама пружило прилику да се искажемо инструментално, али и емоционално, јер представља спој модерног музичког језика и традиционалног израза класичне севдалинке. Технички и изражајно веома захтевно, било је прави изазов и задовољство за припремање и „градњу”. Посебно ме радује што је целокупан програм који смо извели у Будви снимљен и наћи ће се на компакт-диску.

Сандра Белић је позната домаћој и иностраној публици, а и критици, по запаженим извођењима класичних и савремених дела. Виолончело је својевремено дипломирала у Бечу код Андреа Наваре, а усавршавала се код Данијела Шафрана, Зигфрида Палма и Бориса Пергаменчикова. Наступала је као солиста са познатим оркестрима, између осталих, са ансамблом „Душан Сковран”. Професор је на ФМУ у Београду.

На питање какав однос има према савременој музици, нарочито ако композитор седи у публици, наша саговорница одговара:

– Ни сама не знам колико сам дела савремене музике до сада свирала, различитих жанрова и стваралачког нивоа, домаћа и страна. Свакако је привилегија имати присутног аутора како за сарадњу, тако и у публици, јер композитор нам говори своје жеље, ми се трудимо то да „извајамо” и кад се постигне стваралачка симбиоза, радост је огромна.

Познато је и то да је Сандра Белић, као професор на Факултету музичке уметности у Београду, „извела на пут” сјајне музичаре. О томе како себе доживљава на том пољу каже:

– Као педагог, од првог дана сам инсистирала на поштењу у музици. То се пре свега односи на грађење солидне технике, која ће студенту омогућити да припремљено прилази сваком делу. Исто се односи и на поштовање музичког записа, да би интерпретација што боље дочарала музичку идеју аутора. Касније крећу надградње, пре свега поштовање стилских особености дате композиције, али и буђење маште и неких слобода у извођењу, за које студенти често мисле да немају права на њих. Све моје колеге, професори виолончела на ФМУ-у су моји некадашњи студенти, професор камерне музике Немања Станковић, такође. У музичким школама и оркестрима у Београду, другим градовима Србије, али и у Француској, Немачкој и Швајцарској има пуно мојих студената, а има и младих солиста и камерних музичара, међу којима се истиче Вук Оваскаинен. Радо бих навела још имена, али би то захтевало много простора.

На питање ко је некада њој, као младој особи, пружио много музичког и животног знања из њеног одговора сазнајемо:

– Поред мојих драгих професора из школе „Мокрањац”, свакако су три имена утицала на моје стасавање и формирање музичког укуса. Мом „главном” професору Навари бескрајно сам захвална за велики труд који је улагао у технику својих студената. Музичка искреност и озбиљност такође су особине које ми је дубоко усадио. Данијел Шафран, код којег сам ишла на семинаре девет година заредом, имала прилике и да свирам са њим, унео је музичку чаролију у мој живот, отворио погледе на нешто фантастично, за шта до тада нисам ни знала да постоји. Иако ми је била идол од моје четрнаесте године, тек сам касније упознала Наталију Гутман, од које сам примила драгоцености, музичку и животну мудрост, доживела тренутке егзалтације на њеним часовима.

И за крај о заступљености њеног инструмента на светској музичкој сцени и о томе да ли су све његове могућности исцрпљене наша саговорница закључује:

– Виолончело је већ у двадесетом веку доживело да постане „хит” инструмент, тај тренд још увек живи, апсолутно је добило место које заслужује. Неоткривених могућности је можда остало још само мало, пошто су се виолончелисти и композитори трудили да досегну и искористе све његове квалитете, који су огромни, али и даље његови адути остају велики дијапазон, златна топлина тона и израз налик говору.