Скадарлија за дочек старих времена

Нова година је најмасовнија, можда и највише ишчекивана журка, али одавно је и најпредвидљивија. У поноћ вас заскоче трубачи и Мразице од 19 лета, пре тога пијете, после тога се опијате, у зору се смрзавате на улици вребајући такси у којем сва седишта нису већ заузета, покушавајући да избегнете да вам ватромет петарди избије око. Рано поподне, када прођу буновност и мамурлук, и даље не можете да се сетите да се прошле ноћи десило ишта вредно памћења и препричавања. Једино изненађење који би се могло догодити јесте да се појави прави Деда Мраз, за шта су шансе слабе сем ако имате мање од три године и оца расположеног да се блесави за забаву детета.

Некада није било тако. Ако сте поноћ 31. децембра дочекали у Скадарлији, имали сте о чему да причате целе године, сећа се Драган Драгић, који је већ 38 година келнер у најчувенијем боемском кварту Београда. Скадарлија се већ тада из стецишта сиромашних уметника и веселих распикућа претворила у низ ексклузивних локала у које више није имало смисла долазити празног џепа. Сакупљање пара за дочек на том месту, ипак, значило је више него када данас успете да се провучете у прескупи клуб. Скадарлија је и даље сачувала романтични ореол, као васкрсла легенда, која није изгубила моћ ни над онима који су могли себи да приуште да буду стални гости. Ни њима није падало на памет да Нову годину чекају на било којем другом месту јер су били заљубљени у Скадарлију, али су тиме и поручивали људима да су успели у животу, утисак је Драгићев, који је у међувремену постао управник сале у „Три шешира”, где је провео последње 32 године.

– Била су то срећнија времена, када је земља још напредовала. Имали смо чему да се радујемо, не само дочеку него свим предстојећим данима. Као и данас, госте су пред улазом у ресторан чекали распламсала ватрица, врућа ракија и музика на улици. Када уђу, нема много оклевања и постепеног улажења у расположење, нити морамо, као у осталим локалима, да измишљамо специјалне трикове да бисмо их разбудили. Сама атмосфера Скадарлије је увек била довољна за провод. После првог пића сви су на ногама – прича Драгић.

Највеселији дочек, по његовој оцени, десио се негде у та срећнија времена, не сећа се више које године. Те ноћи коло је из „Има дана” покуљало напоље и пошло даље низ калдрму док су му се прикључивали гости из других кафана и ресторана, све до „Три шешира”. Ноћ није била ледена и умор их није савладао па се коло вило на отвореном до пред зору.

Тако безбрижно било је Драгићевих првих 20 година у Скадарлији. Касније су се времена променила. Редовни гости су почели да изостају. Када би се опет појавили, објашњавали су да су били на путу или веома заузети, али искусно око угоститеља, доброг примењеног психолога, откривало је истину. Више није било новца за изласке, чак ни за место јединствено попут Скадарлије. Људи су се одрицали свега осим најнеопходнијег.

– Задовољство ми је када могу међу првима да честитам Нову годину сталним гостима, са којима сам се током година и спријатељио. Овде су склопљена многа другарства која су истрајала. Сто до стола, весела атмосфера, људи се лако зближе и постану пријатељи. Зато је тужно када видим да неки од њих неће бити овде за Нову годину – каже Драгић.

Уместо старих гостију, пристигле су нове генерације, али међу њима има и оних који се нису научили скадарлијским старовременим манирима. Млади скоројевићи понекад пређу границу господског држања.

– Има таквих који мисле да музика треба целе ноћи да свира само њима. Понашање културнијих посетилаца их не поколеба све док им не приђем и упозорим их да, ако желе да више слушају наше музичаре, треба да долазе чешће, не само да упадну овде на једно вече – строго говори Драгић.

Без обзира на то, он и даље ужива у новогодишњим ноћима које се за њега нису претвориле у отаљавање посла. Једино му је жао што на дочеку нема гостију из иностранства, којима тих дана Београд обилује. Чувени писци из Хрватске и Словеније постали су део историје Скадарлије равноправно српским уметницима, али њихови потомци навраћају пре и после Нове године само да се наједу.

– Јесте да је ово место средиште боема, али никада се није пило на улици као што млади данас раде. Уместо да дођу овде, они остају на улици целе ноћи и потежу пиво из лименки. Мало је данас господе која су учинила Скадарлију великом – резигнирано каже Драгић.