Белгија 150 дана без владе

Ни после пет месеци од избора Белгија није добила нову владу. И при том је "ни милиметар ближа договору", преноси фламански дневник "Стандард".
Данас је то већ пуних 150 дана. Ово је рекорд чак и за ову земљу која је 1988. године већ забележила сопствени рекорд од 148 дана без владе. Белгија је, дакле, срушила сопствени рекорд још јуче, констатују медији, подсећајући да се и после пет месеци, четири рунде преговора и неколико консултација краља, све наде и даље полажу у победника пролећних избора Ива Летерма.
Његов претходни покушај да образује нову владу, додуше, завршио се неуспехом, па расте страх да му то ни сада неће поћи за руком. Летерм, који слови за фламанског националисту (па његово француско име сматрају иронијом), оптужио је Валонце да су опструисали његове покушаје формирања владе, а заузврат је оптужен да делује са позиција националног једноумља.

Несугласице и трвења на језичком, политичком, културном, па и националном нивоу, између Фламанаца који чине већину становништва (60 одсто) и Валонаца, не представљају новину за Белгију. Федерално уређење државе успостављено је на принципу два региона. Фландрија на северу земље, у којој се говори фламански, и франкофона Валонија на југу, као и град Брисел са посебним статусом, управљају једним делом својих економија, транспортом, образовањем, док је федерална власт ограничена на спољне послове, одбрану, правду и социјално осигурање.

Фламанци из победничке коалиције сада траже много више: већу пореску самосталност, регионализацију социјалног осигурања, аутономију у саобраћајним прописима, па и посебне регистарске таблице, а као врхунац помиње се захтев за "конститутивну аутономију". Валонци се прибојавају да би после ових захтева дошли нови који би довели до распада земље.

Ова велика политичка породица одувек је имала по две партије (фламанске демохришћане и валонске демохришћане, фламанске социјалисте и валонске социјалисте и тако даље), али и базично увек исти проблем. Фламанци желе више моћи и више их је за одвајање, док Валонци желе да Белгија остане цела. У богатијим регијама Фландрије наговештавају да им је досадило да "хране" сиромашнији валонски југ који са висине гледа на њихов фламански језик, сматрајући га недостојним студирања у односу на француски.

Кључне несугласице између Фламанаца и Валонаца, које коче формирање владе, односе се на осетљиво питање Брисела као дистрикта, затим на захтев Фламанаца за више моћи и страх Валонаца да ће то довести до распада земље. Фламанци, међутим, оптужују Валонце да они подстичу сепаратизам, јер нису у стању да се договоре око формирања владе.

Док време откуцава, проблеми због неформирања владе само расту. Није јасно, на пример, да ли ће Белгија моћи да потпише нови европски уговор у децембру у Лисабону уколико до тада не добије владу. Фламанске партије, све фрустрираније због недостатка прогреса на пољу државних реформи, такође постављају ултиматум који уноси додатне тензије. Упозориле су да ће оне, уколико не буде јасних сигнала да су франкофоне партије вољне да подрже реформу државе, искористити своју већину у парламенту како би једнострано прогласиле Брисел за своју област.

Франкофоне партије су већ упозориле да ће прекинути све преговоре уколико им се наметне таква одлука.

Док се политичари свађају, а белгијски сатиричари и карикатуристи оштре пера, живот у Белгији тече уобичајеним ритмом: људи иду на посао, журе на метро и плаћају таксе. И нико не размишља о томе да ли је фламански вредан студирања као француски. Као што рече један фламански поштар – "обични Белгијанци разумеју једни друге. Политичари су ти који говоре потпуно различитим језицима".