Разгледнице из раја с потписом Ева

Пре него што је измишљено огледало, појавио се поглед који га је тражио. Тај поглед је предосећао собу с безброј огледала, коју ће нешто касније стручњаци за оптику назвати сликарство, имајући на уму да оно није ништа друго до низ покушаја: како да се прикажу посматрано и посматрач.

 Одајмо зато почаст погледу кроз векове. Оном што нас проучава без стида, што нам се безобзирно обраћа баш кад смо зажелели да се повучемо с изложбе, да се искрадемо из музеја задовољни својим знањем о сликарству. Погледоманија можда не би била прича с наравоученијем, историја која је magistra vitae, али би зато показала како су се људи некад гледали и колико су се разумели, како је мушкарац, сликајући жену, видео њено биће и њен поглед упућен њему, сликару, посматрачу, мушком огледалу, целом свету.

     Тај смели проучавалац морао би да узме у обзир све скрушене погледе мадона које још не знају за перспективу, заводљивост анорексичне Венере Луке Кранаха и самосвест Веласкезове инфанткиње, мачји поглед Мона Лизе која је управо прогутала миша и никако не може да га свари. Његов унутрашњи фотоапарат морао би да сними продорну дрскост наге Ђорђонеове дојиље, пред коју је хрупио радознали посматрач с оне стране слике, љупкост ухваћену у трену код Вермерове девојке с бисерном минђушом, изазивачку надмоћност Манеове белопуте излетнице међу обученим мушкарцима и Олимпије, чији је поглед навикао да се мачује с мушким, урођену сензуалност Рубенсове Хелене Фурлан, меке и податне као крзно којим је огрнута, Гогенове Тахићанке које преко посуда са латицама манга гледају брадавицама. Ту би се нашле Мерлинка и Лиз Тејлор Ендија Ворхола, чији су расплинути погледи, техником сериграфије, огрезли у сетну тупост изазвану алкохолом и наркотицима.

     Списак никако не би био потпун без женских погледа из раја дочараног на узбудљивим и смелим сликама Зорана Тешановића.

     Усред питомог зверињака зараслог у руже и папрат време још увек не постоји. Оно ће се појавити касније, после изгона. Заустављен је рајски рингишпил чији је точак давно престао да се врти. Кружни ток митске вртешке на којој се призори циклично смењују по вољи богова биће замењен линеарним ходом кроз Историју. На Тешановићевим сликама представљено је оно доба кад је све било истовремено, када су ствари постојале једна поред друге, као што је само у бајкама и сновима.

      Усред светлости без сенки, понекад ђотовски нежној и невиној као што некад можда беше човечанство, или љутој, зачињеној неонским, шљаштећим сјајем реклама измешаним са алмодоваровском смелошћу и наметом да боја у видном пољу цури, излива се у посматрачев вид и да провоцира, излежава се мудра Ева на трону прекривеном трукованим чаршавом. Њена рука придигнута у гесту великих владарки, са кажипрстом који ноншалантно апострофира, поткрепљује сигурност са којом гледа у будуће призоре сопственог изгнанства. Карнеолски је бујна и истовремено истрошена. Чедна и перверзна, женствена и мушкобањаста, природе тако простране да у њу стаје све што је потребно да се издржи и иде даље.

     У црвеном секси хаљетку и са лулом врачаре, обнаженог пола и лица на којем је исписан усуд женске судбине коју сноси у презривом миру и концентрацији, она гледа у оно што је напољу, изван рајске капије. Поглед јој иде преко хоризонта, до предела испуњених арабескама сличним старинском молерају са ваљком и укроћеним геометријом која мири свет облика са светом идеја. И змија је ту, обавија се око дрвцета сличног шећерлеми. Евин грех се у погледу преобратио у промишљање, медитацију над судбином. Њен прекршај је последица мањка проницљивости и заблуде да се мушкарац и жена развијају равномерно, он је закаснело и кобно сазнање да недорасли, инфантилни Адам никако није смео да проба јабуку дрвета сазнања добра и зла. Још неразвијен, са срцем Петра Пана и мишићима Супермена, он ће пожелети да моралне дилеме и чежњу за моћи камуфлира зверствима Историје.

     Тешановићева Ева је жена код своје куће. Прожета је удивљењем и визијом слободе од захтева свакодневног и од брига, од свог и туђег звоцања. Понекад Лолита са белом крагницом и сокнама над којима је Набоков изградио својеврсну епифанију забрањеног лептировог лета, препуног адолесцентског скаредног речника са псовкама као предворјем мистичног еротског обреда. Понекад пророчица огрнута црним плаштом и лулом мира из које се вије дим сличан облацима, у пламтећем зверињаку, менажерији која може, јер ће животиње тек после изгона да покажу зубе, да престраши само дечака први пут доведеног у зоолошки врт. Еву не. Загледана кротитељка, која, кад јој се прохте, лагодним гестом зауставља вашарски карусел. Шта види? Можда ону Бергманову поворку мушкараца из Седмог печата, која на пропланку игра крсташку игру смрти. Принцеза која нестаје са попришта јер јој је доста те игра убијања аждаје. На једној слици појављује се као сирена. Златаста крљушт је њен ореол, њено просветљење које обухвата од појаса наниже део тела везан за природу и рађање, њено мучеништво пред трозупцем силеџије Посејдона.

     Фантазмагорични призори рајског „цртаћа” тичу се Еве пре секса и Адама пре историје. Али као што у Борхесовом Алефу све постоји истовремено, тако и на Тешановићевом омнибусу људскости постоје, напоредо с невиношћу, заводљивост Еве и охолост ратоборног Адама. Евини пратиоци су оловни војници којима се играју деца. И сами дечаци неконцентрисаног погледа, запоседнути игром гусара, са црним превезом преко ока. Они су отимачи туђег блага, наполеончићи са „лептирићем” на навијање, затечени лауфери допремљени на бојно поље, фигуре ћосавог лица, без руке, без ноге. Њихово огледало је на оштрици ножа. Ту они, уместо на потоку, траже свог Нарциса.

      Ева гледа некуд далеко, мимо њих. Њен поглед, после Потопа, постаје провидно плав, изгубљен и разливен, и сам испуњен водом, њеним сузама.