„Златни лав” добром војнику филма

82. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо ‒ Сам церемонијални део свечаног отварања 82. Венецијанског фестивала протекао је у знаку доделе „Златног лава” за животно дело великом немачком редитељу и сценаристи Вернеру Херцогу (1942), а сви они који нису остали да гледају Сорентинову „Ла Грацију” упутили су се у дворану поред на светску премијеру његовог дугометражног документарног филма „Духови слонова” који ће се у наредна четири дана приказивати широм Мостре изван конкуренције.

 Одмах после званичне објаве вести о одлуци челника венецијанског Бијенала да се њему намењује ово највеће фестивалско признање Вернер Херцог је реаговао поруком: „Дубоко сам почаствован наградом за животно дело, одувек сам се трудио да будем добар војник филма, а ово ми се чини као медаља за мој рад. Хвала вам. Међутим, нисам отишао у пензију. Радим као и увек. Пре неколико недеља сам завршио овај документарац у Африци ’Духови слонова’, а тренутно у Ирској снимам и свој следећи дугометражни филм ’Пропаст у лудилу’. Развијам и анимирани филм, заснован на мом роману ’Свет сумрака’ и глумим глас створења у предстојећем анимираном филму Понг Џун Хоа. Још нисам завршио. И то бих да вам поручим.”

 Непревазиђени аутор филмова попут: „Знаци живота”, „Носферату вампир”, „Агире, гнев Божји”, „Тајна Каспера Хаузера”, „Војцек”, „Фицкаралдо”, „Крик камена”, „Лука позива: Њу Орлеанс” и „Гризли човек”, и новим филмом је потврдио да је физички филмски стваралац и неуморни планинар који стално прелази планету Земљу, тражећи до сада невиђене слике, тестирајући нашу способност гледања, изазивајући нас да схватимо шта се налази иза појаве стварности. Управо је то овако слично опсервирао и срочио фестивалски челник Алберто Барбера, напомињући да се Херцог успоставио као један од главних иноватора нове немачке кинематографије „који никада није престајао да тестира границе филмског језика, поричући традиционалну разлику између документарца и фикције, а истовремено предлажући радикално истраживање тема комуникације, односа између слика и музике и бесконачне лепоте природе и њене неизбежне кварљивости”.

 Када се сагледа, Херцогова дуга филмска каријера је и фасцинантна и опасна, јер укључује потпуну посвећеност и стављање себе на коцку до тачке физичког ризика и катастрофа које вребају. Он је, како је то истакао Барбера и „бриљантан наратор необичних прича, последњи наследник велике традиције немачког романтизма, визионарски хуманиста и неуморни истраживач посвећен вечном лутању, у потрази – како је сам то рекао – за пристојним и прикладним местом за човечанство, за пејзажом душе”.

Овај још увек невероватно енергичан и динамичан филмски, позоришни и оперски редитељ, сценариста, романописац и глумац рођен је у Минхену као Вернер Херцог Стипетић од оца Дитриха Херцога и мајке Елизабете Стипетић, већ са 16 година режирао је свој први филм, још 1962. основао и сопствену продуцентску кућу, до сада је снимио и продуцирао више од 70 филмова, основао је сопствену филмску школу „Одметник” као контрапункт ономе што се предаје у већини филмских школа широм света, и женио се три пута. И све то у овом једном животу.

 У једном од ексклузивних интервјуа који је више пута дао „Политици” Херцог је рекао и следеће: „Било би дивно када би филмски аутори могли да буду невидљиви људи или попут муве на зиду која посматра све око себе, а да њу нико не примећује. Међутим, то је немогуће. Чак и ако је филмски редитељ сам, без екипе или помагача, ма колико се трудио да буде дискретан, његово присуство и присуство његове камере у средини коју снима, видљиво је и самим тим не без утицаја на реалност и истину датог тренутка у датом окружењу.” На моју тадашњу констатацију да он и не жели да буде невидљив, Вернер Херцог је реаговао: „Не желим! Ја сам креатор, ја хоћу да будем стршљен који јури и убада, ја хоћу да постављам сцену, ја сам редитељ а не осматрачка камера!”

И тог „стршљена” сада видимо како са камером у руци, на шумовитој, ненасељеној висоравни у Анголи величине Енглеске, прати у стопу др Стива Бојса – научника који већ деценију тамо трага за неухватљивим крдом слонова-духова. У пратњи су им најбољи трагачи из Намибије, трагање је исцрпљујуће, а енергични Херцог наводи на питање зар не би било боље задржати ове гигантске слонове као сан, као духове, него их пронаћи у стварности? Редитељ каже да му је после сусрета са др Бојсом пројекат „Духови слонова” дошао као неочекиван и хитан и да му је све то деловало као потрага за Мобијем Диком.

О овом свом новом делу каже и следеће: „Као и многи моји филмови, ово је истраживање снова, маште у односу на стварност. Филм ме је одвео у оно што локални племенски људи називају Земљом на крају света и ја сам му на томе захвалан...”