„Zlatni lav” dobrom vojniku filma

82. VENECIJA

Venecija, Lido ‒ Sam ceremonijalni deo svečanog otvaranja 82. Venecijanskog festivala protekao je u znaku dodele „Zlatnog lava” za životno delo velikom nemačkom reditelju i scenaristi Verneru Hercogu (1942), a svi oni koji nisu ostali da gledaju Sorentinovu „La Graciju” uputili su se u dvoranu pored na svetsku premijeru njegovog dugometražnog dokumentarnog filma „Duhovi slonova” koji će se u naredna četiri dana prikazivati širom Mostre izvan konkurencije.

 Odmah posle zvanične objave vesti o odluci čelnika venecijanskog Bijenala da se njemu namenjuje ovo najveće festivalsko priznanje Verner Hercog je reagovao porukom: „Duboko sam počastvovan nagradom za životno delo, oduvek sam se trudio da budem dobar vojnik filma, a ovo mi se čini kao medalja za moj rad. Hvala vam. Međutim, nisam otišao u penziju. Radim kao i uvek. Pre nekoliko nedelja sam završio ovaj dokumentarac u Africi ’Duhovi slonova’, a trenutno u Irskoj snimam i svoj sledeći dugometražni film ’Propast u ludilu’. Razvijam i animirani film, zasnovan na mom romanu ’Svet sumraka’ i glumim glas stvorenja u predstojećem animiranom filmu Pong Džun Hoa. Još nisam završio. I to bih da vam poručim.”

 Neprevaziđeni autor filmova poput: „Znaci života”, „Nosferatu vampir”, „Agire, gnev Božji”, „Tajna Kaspera Hauzera”, „Vojcek”, „Fickaraldo”, „Krik kamena”, „Luka poziva: Nju Orleans” i „Grizli čovek”, i novim filmom je potvrdio da je fizički filmski stvaralac i neumorni planinar koji stalno prelazi planetu Zemlju, tražeći do sada neviđene slike, testirajući našu sposobnost gledanja, izazivajući nas da shvatimo šta se nalazi iza pojave stvarnosti. Upravo je to ovako slično opservirao i sročio festivalski čelnik Alberto Barbera, napominjući da se Hercog uspostavio kao jedan od glavnih inovatora nove nemačke kinematografije „koji nikada nije prestajao da testira granice filmskog jezika, poričući tradicionalnu razliku između dokumentarca i fikcije, a istovremeno predlažući radikalno istraživanje tema komunikacije, odnosa između slika i muzike i beskonačne lepote prirode i njene neizbežne kvarljivosti”.

 Kada se sagleda, Hercogova duga filmska karijera je i fascinantna i opasna, jer uključuje potpunu posvećenost i stavljanje sebe na kocku do tačke fizičkog rizika i katastrofa koje vrebaju. On je, kako je to istakao Barbera i „briljantan narator neobičnih priča, poslednji naslednik velike tradicije nemačkog romantizma, vizionarski humanista i neumorni istraživač posvećen večnom lutanju, u potrazi – kako je sam to rekao – za pristojnim i prikladnim mestom za čovečanstvo, za pejzažom duše”.

Ovaj još uvek neverovatno energičan i dinamičan filmski, pozorišni i operski reditelj, scenarista, romanopisac i glumac rođen je u Minhenu kao Verner Hercog Stipetić od oca Ditriha Hercoga i majke Elizabete Stipetić, već sa 16 godina režirao je svoj prvi film, još 1962. osnovao i sopstvenu producentsku kuću, do sada je snimio i producirao više od 70 filmova, osnovao je sopstvenu filmsku školu „Odmetnik” kao kontrapunkt onome što se predaje u većini filmskih škola širom sveta, i ženio se tri puta. I sve to u ovom jednom životu.

 U jednom od ekskluzivnih intervjua koji je više puta dao „Politici” Hercog je rekao i sledeće: „Bilo bi divno kada bi filmski autori mogli da budu nevidljivi ljudi ili poput muve na zidu koja posmatra sve oko sebe, a da nju niko ne primećuje. Međutim, to je nemoguće. Čak i ako je filmski reditelj sam, bez ekipe ili pomagača, ma koliko se trudio da bude diskretan, njegovo prisustvo i prisustvo njegove kamere u sredini koju snima, vidljivo je i samim tim ne bez uticaja na realnost i istinu datog trenutka u datom okruženju.” Na moju tadašnju konstataciju da on i ne želi da bude nevidljiv, Verner Hercog je reagovao: „Ne želim! Ja sam kreator, ja hoću da budem stršljen koji juri i ubada, ja hoću da postavljam scenu, ja sam reditelj a ne osmatračka kamera!”

I tog „stršljena” sada vidimo kako sa kamerom u ruci, na šumovitoj, nenaseljenoj visoravni u Angoli veličine Engleske, prati u stopu dr Stiva Bojsa – naučnika koji već deceniju tamo traga za neuhvatljivim krdom slonova-duhova. U pratnji su im najbolji tragači iz Namibije, traganje je iscrpljujuće, a energični Hercog navodi na pitanje zar ne bi bilo bolje zadržati ove gigantske slonove kao san, kao duhove, nego ih pronaći u stvarnosti? Reditelj kaže da mu je posle susreta sa dr Bojsom projekat „Duhovi slonova” došao kao neočekivan i hitan i da mu je sve to delovalo kao potraga za Mobijem Dikom.

O ovom svom novom delu kaže i sledeće: „Kao i mnogi moji filmovi, ovo je istraživanje snova, mašte u odnosu na stvarnost. Film me je odveo u ono što lokalni plemenski ljudi nazivaju Zemljom na kraju sveta i ja sam mu na tome zahvalan...”