Чајанка код „Малог принца“

„Ако ти се свиђа, припитоми ме“ , рече она.

„Хоћу радо, али немам много времена, Морам да пронађем пријатеље, да упознам многе ствари“.

„Човек упозна само оне ствари које припитоми“, рече лисица. „Људи немају више времена да било шта упознају. Они купују сасвим готове ствари код трговаца. Али како нипошто нема трговаца који продају пријатеље, људи више немају пријатеља. Ако желиш једног пријатеља, припитоми ме!“.

Мали принц је послушао савет и тако је, у бесмртној причи Антоана де Сент Егзиперија, стекао пријатељство мудре лисице.

Више од четири деценије након што је француски писац и ратни пилот нестао у акцији против Хитлерове војске (31. јула 1944), у једној другој земљи, на прагу новог насиља које ће избрисати са геополитичке мапе света СФР Југославију, у Београду је, на Бањичком венцу, рођен „Мали принц“.

Година је 1987, а „мама“ Гордана Милошевић је управо раскинула са дотадашњом дугогодишњом каријером банкарске службенице и отиснула се у неизвесну, али узбудљиву авантуру посластичарства.

Слаткиш уз кафу и џез

– По струци сам економиста, али, да ми не замере колеге, закључила сам да је чиновнички посао у банци за мене сувише досадан, једноличан. Желела сам да се опробам у нечем креативнијем, а како сам одмалена волела колаче, па их и сама правила по упутствима своје баке у Рачи крагујевачкој, шта је било природније него да отворим посластичарницу, али онакву о каквој сам као дете маштала – објашњава Гордана.

(/slika2)Није, дакле, било довољно да слаткиши буду привлачни и укусни, већ је и само место морало бити другачије, посебно. Уместо уобичајене радњице са два-три стола и неколико неудобних столица, где се кремпита на брзину поједе са пластичног тањирића и гост после тога одмах жури напоље, понудила је Београђанима нешто сасвим ново.

– Желела сам да моји гости уживају у првокласним „бечким“ и домаћим колачима у пријатном амбијенту, уз кафу, чај, добру музику и драге пријатеље, старе и нове, које ће ту упознати и, како би рекао Сент Егзипери „припитомити“. Тај мој концепт су и други брзо прихватили, широм Србије. Онда сам у „Малом принцу“ увела чајанке средом у пет поподне. Уз чај сам послуживала ситне колаче, а редовне гошће су углавном биле Београђанке жељне да се на миру испричају са својим другарицама – приповеда наша саговорница.

Сад кад је чај постао „модеран“ и нуде га широм града, Гордана је у Палмотићевој улици осмислила кафе-посластичарницу у којој можете пробати рецепте најпознатијих светских „слатких“ мајстора, згрејати се чашом коњака, наручити порто, кувано вино, или сами наточити у шољу топлу чоколаду и зачинити је кардамоном, циметом, карамелом и кандираном поморанџом. А све то док свира „жива“ џез музика, или неки од њених многобројних уметнички настројених пријатеља приказује своја дела: накит, шешире, рукавице

– Била је то заједничка идеја, моја и мени блиских особа, да се од свих савремених недаћа „бранимо“ позитивном енергијом, радећи нешто што волимо. Сви смо обични људи који имају неку страст: ја према колачима, мој брат према џезу, моја сестра према позоришној режији, а пријатељица према „каменчићима“ и накиту... На првом месту је љубав, а не зарада – каже Гордана.

Цене, међутим, нису нимало скромне, чак надмашују и неке у чувеним бечким и париским посластичарницама, уверили смо се, али поносна власница сматра да су у складу са квалитетом.

Париски Божић у Београду

(/slika3)– За мене раде искусне жене које не штеде ни труд ни материјал, и тачно направе оно што им тражим, а то су традиционални домаћи и интернационални колачи и торте, неки које сам сама осмислила, и они које преузимам из сезонских каталога најчувенијег посластичара на свету Пјера Ермеа. Кад на Јелисејским пољима у Паризу уочи Божића почне опсада чоколадних, кремастих и воћних ремек-дела из његовог атељеа, исте слатке фантазије можете да пробате у „Малом принцу“ у Београду! – тврди Гордана, и одмах показује у витрини Ермеову „чежњу“, „слатку тајну“, „хиљаду листова“ и „пирамиду“ од чоколаде, јабука и цимета, али и свој „Гоцин колач“, „дукате“ са сувим воћем…

– Следећи корак ће, надам се, бити ручно изливена, ароматизована чоколада по сопственој рецептури и са заштићеним брендом „Мали принц“ – најављује ова способна, амбициозна, али и храбра жена која се одважила да оствари своју визију, а затим оде и корак даље. Она сама сматра да је, бар на почетку, учинила оно што би могле и многе друге жене у Србији, јер „код нас је веома развијен култ прављења колача, ствар је престижа која ће домаћица, рецимо, за славу послужити оригиналније и укусније“.

Од кућне радиности до четири Горданине посластичарнице са 25 запослених пут је, у протекле две деценије, ипак био мало сложенији. Али, уз неугаслу страст и малу помоћ пријатеља, рекао би Сент Егзиперијев јунак , све је могуће.