Нова опозиција

Ко је опозиција у Србији? То данас није тако лако разграничити као деведесетих година када је отпор пружан само једном човеку – Слободану Милошевићу. Политиколог Зоран Стојиљковић дели опозицију на странке које не улазе у владу, али је селективно подржавају као што су ЛДП и СНС и на прагматичне и тактичне ДСС и СРС. Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије, за опозицију каже: „Опозиционе странке су оне које не учествују у власти, али понекад то може бити и нека странка која је у влади као што је Г17 плус, што је необично, али се може дешавати у коалиционој влади”. Владимир Вулетић, социолог, мисли да је веома тешко рећи ко је сада опозиција, али да се може поделити на ону која је по сваку цену против свега што власт уради (СРС, ДСС) и конструктивну (ЛДП, СНС), али и унутрашњу која делује понекад (Г17 плус, ПУПС, ЛСДВ).

Опозициони статус се у неким случајевима оспорава због коалиција на локалном нивоу. Стојиљковић мисли да тамо где има основа за заједнички рад не би требало да има проблема, а тамо где нема основа странке реагују тако што смењују своје кадрове. Радојевић каже да је то пробни балон јер се ништа не одлучује без централе, а Вулетић да опозициони статус у принципу не ремети коалиција на локалном нивоу, али да је питање да ли то странци отежава опозициони статус. Он наводи пример ЛДП-а који је као опозициона странка ушао у коалицију са странком на власти у Београду.

Да опозиција више није чврста показује и то што је давала кворум у Скупштини Србије. Деведесетих је то било светогрђе а данас је прагматичан потез. Стојиљковић каже да опозиција не би билa опозиција када би билa резервни орган владе. „Али, у кризним временима она може да стане уз власт. Социјалисти су претходној влади давали подршку. Опозиција не треба увек да буде против владе.” Радојевић види да део опозиције подржава владу, „али је питање шта добијају за узврат. С друге стране, део владајуће коалиције не гласа увек за владине предлоге. Опозиција жели да покаже да је конструктивна, јер је свесна да избори не би донели нешто ново. Не жели да подмеће клипове власти, јер је већ 40 дана изгубљено на парламентарну опструкцију”. Вулетић сматра да конструктивна опозиција може да да кворум влади јер „око неких важних питања мора да постоји консензус и добро је да у таквим случајевима опозиција подржи владу”.

До сада се показало да је корисније да странке не буду оштра опозиција јер су грађани на изборима награђивали такво понашање. Примери за то су ДСС за време Милошевића и ДС и СРС за време Коштуничине прве владе. Стојиљковић верује да то зависи од сондаже јавног мњења јер су избори прекомпоновање онога што имамо. Радојевић тврди да системска опозиција заговара саборност односно сарадњу опозиције и владе. „То није лоше јер је део опозиције заузет само собом као радикали који у препуцавању губе велику енергију.” Вулетић мисли да је ДСС још далеко од тога мада су били у коалицији с ДС-ом. „Подела на странке старог и новог режима више не важи. Демократска странка Србије инсистира на свом идентитету како би се максимално супротставила ДС-у, иако имају много сличности. Као коалиција су добро функционисале али су се поделиле око два питања.”

А колико су криза која већ узима данак и статус Косова и Метохије оправдање да опозиција покаже неуобичајен степен разумевања за власт? Стојиљковић потврђује да то јесте оправдање када нема алтернативе. „Не би се разумело тврдо опозиционо деловање по сваку цену. Постоји базични консензус око основних питања која су важна за земљу и то би и опозиција требало да поштује.” И Радојевић каже да ако су у питању државни проблеми од великог значаја са опозицијом треба успоставити тешњу сарадњу или консензус. „Део опозиције се исцрпео око изгласавања неповерења влади и сада шест месеци то не може поново покренути. Влада је била конструктивна и прихватила је да на дневни ред стави Косово и Метохију, а расправу о поверењу влади је с пет сати продужила на 15. Опструкција радикала, како се показало, била је начин да примора владу да их врати у парламентарне одборе. Код нас је влада идеолошки некохерентна а опозиција је структурно слаба”, мисли Радојевић.

„Опозиција се није показала богзна како конструктивна око статуса Косова. Али криза може да уздрма државну конструкцију и опозиција мора да буде конструктивнија јер ће криза учинити своје а то није до владе. У таквој ситуацији критика владе није конструктивна, опозиција мора да помогне влади, али да не дозволи злоупотребу од стране власти јер ће неки кризом правдати своје поступке”, уверен је Вулетић.