Хладна кафа за Клодет

Крагујевац – „Казина“ је прва плесна школа у Крагујевцу и прва у Србији која је свој рад базирала на високим светским стандардима. Основана је 1980. године, као одељење тада већ признате европске школе плеса „Казина“ из Љубљане. У том облику постојала је све до 1991. и распада СФРЈ, од када почиње да ради као самостални Денс центар „Казина“. Захваљујући колегама из Словеније, крагујевачка школа је задржала иначе заштићени назив.

Године су пролазиле, плесачице и плесачи крагујевачке „Казине“ пленили су својим сценским наступом свуда где би се појавили, од Европе до далеке Кине, али у свом граду никако нису успевали да заузму позицију која им припада. Данас, 28 година од оснивања, овој плесној школи прети отказ и избацивање на улицу због дугова за кирију.

– Месној заједници Ердоглија, у чијим се просторијама налазимо, дугујемо 140.000 динара за кирију. И сада би, као и много пута пре, измирили те обавезе када би нам локална управа уплатила средства која она нама дугује. Надам се да ће овај проблем бити разрешен и да ће градски челници схватити да ми нисмо клуб за разбибригу, већ један од стубова културе у Крагујевцу, кроз који је прошло 70.000 дечака и девојчица – каже Душан Петровић, један од осниваче „Казине“.

Заједно са нашим саговорником, у оснивању „Казине“ учествовао је и Слободан Нешовић из крагујевачког КУД „Абрашевић“. Петровић је код њега научио прве плесне кораке, а прича почиње сада већ далеке 1977, на летовању са друштвом у Бугарској.

– На плажи у Бургасу покупили смо неколико згодних Францускиња, које су прихватиле наш позив да изађемо, иако су ту били њихови родитељи. Са терасе ресторана, који се налазио на 16. спрату хотела „Булгарија“, гледали смо предиван залив и слушали музику. Све је ишло по плану, док музика није засвирала „На лепом плавом Дунаву“. Како нисмо знали ни корак валцера, девојке су завршиле у наручју момака иза суседног стола. Тај „пораз“ ме је натерао да плес схватим као важан сегмент опште културе, па сам одмах по повратку у Крагујевац отишао код Нешовића у „Абрашевић“ и почео да учим – прича Петровић.

Са жељом да покаже колико је уметност уопште важна у развоју једне личности, Петровић у разговору за „Политику“ каже да је у многим земљама плес постао изборни школски предмет. Наводи примере Словеније, Италије, Русије, Мађарске...

– У тим европским земљама, али у Јапану, на пример, плес је схваћен као важан сегмент образовања деце и развоја њихових психофизичких способности. Искрено речено, разочаран сам што после 28 година труда нисам успео да коднас изградим такав однос према плесу.

Од многобројних наступа „Казине“ у свету, Петровић издваја друго гостовање у Кини 2004. године, када је ансамбл извео 180 наступа у 68 градова те многољудне земље. Један од сценских наступа одиграо се у Гуи Пингу, главном граду провинције Ханан.

– Градоначелник нас је дочекао речима одушевљења, говорећи како је наш наступ од историјске важности за његов град. Ми смо, наиме, била прва плесна група која је у тај град дошла после 40 година. Касније нам је објашњено да су читав програм осмислиле културне институције Кине, сматрајући да са плесом морају бити упознати и најудаљенији крајеви те земље.

За разлику од тог доживљаја, Петровићеви утисци везани за Крагујевац нису ни издалека тако позитивни. За Клодет Волкер Визиоли, чувену француску плесачицу, која је у својој земљи носилац највиших грађанских признања, овдашња администрација није „имала времена“ ни пет минута, каже наш саговорник.

– Реч је о госпођи која је један од највећих плесних кореографа у свету. За 150 година државности Мексика, она је за 4.200 званица из целог света, извела перформанс са 1.200 играча. Као гост „Казине“, у Крагујевцу је боравила 2002. године. Тражио сам пријем код градоначелника, али је све што сам добио била једна хладна кафа.

Петровић сматра како је крајње време да град помогне „Казини“, бар скромним финансијама које би овој школи плеса омогућиле да избегне непријатне проблеме око закупа просторија. Комуналије ће, поручује наш саговорник, плаћати сами.