Душан Петричић, и како га читати

Чињенично стање: Од данас – 4. јануара 2009 – читаоци „Политике” имаће прилику да у сваком недељном броју, на првој страни, сретну нови прилог Душана Петричића.

Питање: Шта то заправо значи?

Одговор: Како коме.

Зависно од степена блискости с ликом и делом овог аутора (у даљем тексту ДП).

Ако помињање ДП-а за вас значи тек нејасну натукницу, нешто што сте чули – и не беше непријатно, но детаље нисте похватали, очигледно сте, што сте ДП-а тиче, чисти Случај бр. 1, то јест Почетник.

Уколико то име и презиме изазове у вама више асоцијација, па се присетите како дотични већ доста дуго црта, фарба и публикује свакојака сликовна чуда, од којих сте нека и ви понели у сећању, солидан сте пример Случаја бр. 2, то јест Напредњак.

(/slika2)Али ако, чим ДП буде поменут, са свих страна ваше свести и ћошкова маште груну таласи сећања, слика и сликовних досетки, уколико вам, као обавезно опште место, блесне одредница „један од највећих савремених мајстора сликовног израза, у распону од илустрације и карикатуре до сопствених, још невиђених ликовних синтеза” или „уметник који на сликарском плану значи оно што је Душко Радовић у литератури а Душко Вукотић у цртаном филму”, тада сте, ван сумње, чисти Случај бр. 3 већи или мањи Зналац.

Ово није важно само као статистички пресек ДП-еовог читатељства (или гледатељства, ако вам се више свиђа), него као фењер за тражење одговора на насловно питање: како га читати?

Уколико сте Почетник, проблем није превелик, без обзира на то што, попут свих духом невиних и детиње амбициозних, гајите насушну потребу за изналажење коначних и савршених одговора на сва темељна питања.

Уколико сте Напредни, биће прилично чупаво, зато што за поменутим одговорима трагате још страсније, боље организовано и – једнако безуспешно.

Ако сте пак Зналац, најлакше је јер сте сада барем свесни целокупне, силне и прелепе невоље у којој се сналазите.

Шта би ово конкретно значило?

У случају почетништва, то јест првог или првих сретања с ликовним штивом ДП-а, ваља имати на уму: не насести, ни по коју цену, илузији коју ово штиво нуди – да се ради о чаробним и неодољивим, но у суштини једноставним, лако одгонетљивим склоповима. Ни случајно. То што ДП нуди заиста изгледа једноставно, разумљиво, лако за одгонетање – само што се поменути квалитети, разумљивост и одгонетљивост сваки час привиђају на неком другом степену, то јест плану комуникације. Другим речима: таман кад сте разумели шта то ДП својим делом хоће рећи, можете удахнути, издахнути и кренути испочетка. Брзо ћете, наиме, његов рад осетити и схватити на други начин, у виду још једног могућег, још привлачнијег тумачења: онда опет удахните, издахните (или преспавајте, зависно од расположивих личних капацитета), па испочетка. И тако – све докле вам драго. Увек има још нека могућност разумевања, још неки вид дешифровања.

Напредњаштво, у ДП-овом случају, значи продубљавање и проширивање основне заблуде претходног статуса: интензивнији, организованији напор у циљу проналажења неког чвршћег, трајнијег кључа за бравице његових тајни, за изналажење формуле која би, на мало дужу стазу, понешто кристалисала као коначно сазнање. Лепо и логично, чак (са становишта спознаје) племенито искушење. И, треба ли додати, у случају ДП-а, потпуно илузорно.

Па ће зато, кад је реч о већем или мањем Зналцу, све о чему беше речи постојати само као слатка прошлост, ненадоместива илузија минуле младости, ишчилеле невиности. Не, с ДП-ом форсирање коначног смисла неће упалити. Зато што је ствар у исти мах бескрајно комплексна – и детиње чиста. Дела ДП-а су као старе пирамиде: уживање у њиховој монументалној једноставности јесте најбољи (и једини?) пут до Тајне, никад до краја одгонетљиве суштине те варљиве једноставности.

Пример: да ли сте запазили како, у великим сликовним приказима ДП-а (мноштво ликова, много малих ситуација и мотива везаних у ткиво раскошне графичке фреске), свака микроситуација чува и развија своје време, свој облик тајминга, то јест активног трајања, то јест осликовљеног времена, како ту свака групица петричићевских човечуљака, свака микрозаједница упражњава свој облик живљења, да би све то, ширењем визуре, израсло до формата огромне графичке симфоније. Кад реч буде, рецимо, о чувеној ДП-овој сликарији Београда, онда нас се таква симфонија постојања најдиректније тиче... Чиста вилинска формула, или вештичија, ако ћемо право.

Отуд и различити облици препоручљиве употребе ДП-ових ликовних специјалитета.

За Почетнике: узмите један, изабрани (по сопственим склоностима) рад ДП-а, поставите га на место које поглед често посећује, па гледајте сваког трена, сваког сата, сваког дана, док не осетите колико ту има чуда, живог песка од маште и снова.

За Напредне: Настојте, у што краћем времену, испрегледати што више ДП-ових остварења. Трајнији одговор којем тежите нећете пронаћи, али ћете релативно брзо осетити сувишност питања на која такав одговор тражите.

За Зналце: Исецајте, сваке недеље, нови рад ДП-а с прве стране „Политике”, слажите их, један за другим, у својеврсни низ, сликовни колаж, атрактивни фриз, импровизовани стрип, укратко – карактеристичну петричићевску пантљичару, или како већ хоћете да „то” назовемо. И сваки пут, при уношењу новог рада, крените од почетка: нека сваки нови рад доведе до поновног гледања. И сваки пут (али сад се томе више не чудите) попримиће ти радови другачији лик, сваки пут из њих избије различито светло, сваки пут вам се у духу, у машти, кристалише нешто ново, различито од претходних кристализација.

Другим речима, ДП у неколико потеза цртаљком и пар намаза кичицом уме сачинити бајку. Графичко-колористичку енигму. Чаробњачки неодољиву провокацију. Оно што смо једном ранијом приликом назвали „сфинга са осмехом”. Доказ како ишчитавање слике може човека обогатити колико и читање велике књижевности.

Све у свему, мудар потез „Политике”.

Прави одговор Душана Петричића.

И масовна уживанција, без обзира на то јесмо ли Почетници, Напредњаци или, кобајаги, Зналци.