Dušan Petričić, i kako ga čitati

Činjenično stanje: Od danas – 4. januara 2009 – čitaoci „Politike” imaće priliku da u svakom nedeljnom broju, na prvoj strani, sretnu novi prilog Dušana Petričića.

Pitanje: Šta to zapravo znači?

Odgovor: Kako kome.

Zavisno od stepena bliskosti s likom i delom ovog autora (u daljem tekstu DP).

Ako pominjanje DP-a za vas znači tek nejasnu natuknicu, nešto što ste čuli – i ne beše neprijatno, no detalje niste pohvatali, očigledno ste, što ste DP-a tiče, čisti Slučaj br. 1, to jest Početnik.

Ukoliko to ime i prezime izazove u vama više asocijacija, pa se prisetite kako dotični već dosta dugo crta, farba i publikuje svakojaka slikovna čuda, od kojih ste neka i vi poneli u sećanju, solidan ste primer Slučaja br. 2, to jest Naprednjak.

(/slika2)Ali ako, čim DP bude pomenut, sa svih strana vaše svesti i ćoškova mašte grunu talasi sećanja, slika i slikovnih dosetki, ukoliko vam, kao obavezno opšte mesto, blesne odrednica „jedan od najvećih savremenih majstora slikovnog izraza, u rasponu od ilustracije i karikature do sopstvenih, još neviđenih likovnih sinteza” ili „umetnik koji na slikarskom planu znači ono što je Duško Radović u literaturi a Duško Vukotić u crtanom filmu”, tada ste, van sumnje, čisti Slučaj br. 3 veći ili manji Znalac.

Ovo nije važno samo kao statistički presek DP-eovog čitateljstva (ili gledateljstva, ako vam se više sviđa), nego kao fenjer za traženje odgovora na naslovno pitanje: kako ga čitati?

Ukoliko ste Početnik, problem nije prevelik, bez obzira na to što, poput svih duhom nevinih i detinje ambicioznih, gajite nasušnu potrebu za iznalaženje konačnih i savršenih odgovora na sva temeljna pitanja.

Ukoliko ste Napredni, biće prilično čupavo, zato što za pomenutim odgovorima tragate još strasnije, bolje organizovano i – jednako bezuspešno.

Ako ste pak Znalac, najlakše je jer ste sada barem svesni celokupne, silne i prelepe nevolje u kojoj se snalazite.

Šta bi ovo konkretno značilo?

U slučaju početništva, to jest prvog ili prvih sretanja s likovnim štivom DP-a, valja imati na umu: ne nasesti, ni po koju cenu, iluziji koju ovo štivo nudi – da se radi o čarobnim i neodoljivim, no u suštini jednostavnim, lako odgonetljivim sklopovima. Ni slučajno. To što DP nudi zaista izgleda jednostavno, razumljivo, lako za odgonetanje – samo što se pomenuti kvaliteti, razumljivost i odgonetljivost svaki čas priviđaju na nekom drugom stepenu, to jest planu komunikacije. Drugim rečima: taman kad ste razumeli šta to DP svojim delom hoće reći, možete udahnuti, izdahnuti i krenuti ispočetka. Brzo ćete, naime, njegov rad osetiti i shvatiti na drugi način, u vidu još jednog mogućeg, još privlačnijeg tumačenja: onda opet udahnite, izdahnite (ili prespavajte, zavisno od raspoloživih ličnih kapaciteta), pa ispočetka. I tako – sve dokle vam drago. Uvek ima još neka mogućnost razumevanja, još neki vid dešifrovanja.

Naprednjaštvo, u DP-ovom slučaju, znači produbljavanje i proširivanje osnovne zablude prethodnog statusa: intenzivniji, organizovaniji napor u cilju pronalaženja nekog čvršćeg, trajnijeg ključa za bravice njegovih tajni, za iznalaženje formule koja bi, na malo dužu stazu, ponešto kristalisala kao konačno saznanje. Lepo i logično, čak (sa stanovišta spoznaje) plemenito iskušenje. I, treba li dodati, u slučaju DP-a, potpuno iluzorno.

Pa će zato, kad je reč o većem ili manjem Znalcu, sve o čemu beše reči postojati samo kao slatka prošlost, nenadomestiva iluzija minule mladosti, iščilele nevinosti. Ne, s DP-om forsiranje konačnog smisla neće upaliti. Zato što je stvar u isti mah beskrajno kompleksna – i detinje čista. Dela DP-a su kao stare piramide: uživanje u njihovoj monumentalnoj jednostavnosti jeste najbolji (i jedini?) put do Tajne, nikad do kraja odgonetljive suštine te varljive jednostavnosti.

Primer: da li ste zapazili kako, u velikim slikovnim prikazima DP-a (mnoštvo likova, mnogo malih situacija i motiva vezanih u tkivo raskošne grafičke freske), svaka mikrosituacija čuva i razvija svoje vreme, svoj oblik tajminga, to jest aktivnog trajanja, to jest oslikovljenog vremena, kako tu svaka grupica petričićevskih čovečuljaka, svaka mikrozajednica upražnjava svoj oblik življenja, da bi sve to, širenjem vizure, izraslo do formata ogromne grafičke simfonije. Kad reč bude, recimo, o čuvenoj DP-ovoj slikariji Beograda, onda nas se takva simfonija postojanja najdirektnije tiče... Čista vilinska formula, ili veštičija, ako ćemo pravo.

Otud i različiti oblici preporučljive upotrebe DP-ovih likovnih specijaliteta.

Za Početnike: uzmite jedan, izabrani (po sopstvenim sklonostima) rad DP-a, postavite ga na mesto koje pogled često posećuje, pa gledajte svakog trena, svakog sata, svakog dana, dok ne osetite koliko tu ima čuda, živog peska od mašte i snova.

Za Napredne: Nastojte, u što kraćem vremenu, ispregledati što više DP-ovih ostvarenja. Trajniji odgovor kojem težite nećete pronaći, ali ćete relativno brzo osetiti suvišnost pitanja na koja takav odgovor tražite.

Za Znalce: Isecajte, svake nedelje, novi rad DP-a s prve strane „Politike”, slažite ih, jedan za drugim, u svojevrsni niz, slikovni kolaž, atraktivni friz, improvizovani strip, ukratko – karakterističnu petričićevsku pantljičaru, ili kako već hoćete da „to” nazovemo. I svaki put, pri unošenju novog rada, krenite od početka: neka svaki novi rad dovede do ponovnog gledanja. I svaki put (ali sad se tome više ne čudite) poprimiće ti radovi drugačiji lik, svaki put iz njih izbije različito svetlo, svaki put vam se u duhu, u mašti, kristališe nešto novo, različito od prethodnih kristalizacija.

Drugim rečima, DP u nekoliko poteza crtaljkom i par namaza kičicom ume sačiniti bajku. Grafičko-kolorističku enigmu. Čarobnjački neodoljivu provokaciju. Ono što smo jednom ranijom prilikom nazvali „sfinga sa osmehom”. Dokaz kako iščitavanje slike može čoveka obogatiti koliko i čitanje velike književnosti.

Sve u svemu, mudar potez „Politike”.

Pravi odgovor Dušana Petričića.

I masovna uživancija, bez obzira na to jesmo li Početnici, Naprednjaci ili, kobajagi, Znalci.