Пи­цу­ла, вре­ме је за из­ме­ну!

Ор­хан Дра­гаш*

Док се по­ла­ко вра­ћа­ју с од­мо­ра, ЕУ по­ли­ти­ча­ри и би­ро­кра­те за­те­ћи ће у кан­це­ла­ри­ја­ма до­ста нео­ба­вље­ног по­сла. Не ми­сли­мо на оне по­сло­ве ко­ји не­за­вр­ше­ни сто­је већ де­це­ни­ја­ма, на при­мер при­ма­ње у члан­ство др­жа­ва за­пад­ног Бал­ка­на.

Кад је ЕУ пре­у­зе­ла ту оба­ве­зу, да­ле­ке 2003. го­ди­не у Со­лу­ну, онај ко је та­да био мла­ди при­прав­ник са­да се по­ла­ко спре­ма за пен­зи­ју. На­жа­лост, про­ћи ће још до­ста ав­гу­ста, ка­да се Бри­сел тра­ди­ци­о­нал­но од­ма­ра, пре не­го што тај по­сао бу­де за­вр­шен.

Ов­де ће­мо се по­за­ба­ви­ти јед­ним дру­гим по­слом, ко­ји је ис­кр­снуо у по­след­њих го­ди­ну да­на, а еска­ли­рао баш у ав­гу­сту и ко­ји би евро­по­ли­ти­ча­ри и би­ро­кра­те за­и­ста тре­ба­ло бр­зо да оба­ве. Уко­ли­ко за­и­ста же­ле да за­вр­ше ши­ре­ње на за­пад­ни Бал­кан ко­је су по­че­ли пре 22 и по го­ди­не.

Реч је о ан­га­жма­ну хр­ват­ског евро­по­сла­ни­ка То­ни­на Пи­цу­ле на ме­сту из­ве­сти­о­ца за Ср­би­ју. На­и­ме, сва­ким но­вим да­ном про­ве­де­ним на овој ду­жно­сти, овај чо­век пра­ви не­по­пра­вљи­ву ште­ту и Европ­ској уни­ји, и пар­ла­мен­ту чи­ји је по­сла­ник, а да не го­во­ри­мо о Ср­би­ји и ње­ном стра­те­шком ци­љу да по­ста­не чла­ни­ца уни­је.

У за­гре­бач­ком „Ју­тар­њем ли­сту” у сре­ду је по­но­во на­пао пред­сед­ни­ка Ср­би­је Алек­сан­дра Ву­чи­ћа, чо­ве­ка ко­јим је очи­глед­но по­ли­тич­ки оп­сед­нут и са ко­јим је по­и­сто­ве­тио свој по­сао из­ве­шта­ва­ња Европ­ског пар­ла­мен­та о на­прет­ку Ср­би­је ка члан­ству у уни­ји. Био је љут што Европ­ска ко­ми­си­ја ни­је осу­ди­ла Ву­чи­ће­ву по­се­ту Ки­ни, раз­го­вор са Си Ђин­пин­гом о но­вим ки­не­ским ин­ве­сти­ци­ја­ма у Ср­би­ји и ње­го­во при­су­ство вој­ној па­ра­ди по­во­дом 80 го­ди­на од по­бе­де у Дру­гом свет­ском ра­ту.

Ина­че, ЕУ у исто вре­ме во­ди ин­тен­зив­не пре­го­во­ре с Ки­ном – о тр­го­ви­ни и ин­ве­сти­ци­ја­ма. Ре­ци­мо, 24. ју­ла 2025. у Пе­кин­гу је одр­жан 25. са­мит ЕУ–Ки­на. На тој ви­со­кој плат­фор­ми пред­сед­ни­ца Европ­ске ко­ми­си­је Ур­су­ла фон дер Ла­јен и пред­сед­ник Европ­ског са­ве­та Ан­то­нио Ко­ста раз­го­ва­ра­ли су с ки­не­ским пред­сед­ни­ком Си Ђин­пин­гом и пре­ми­је­ром Ли Ћен­гом о тр­го­вин­ској не­рав­но­те­жи, ин­ду­стриј­ској по­ли­ти­ци и кли­мат­ској са­рад­њи. Али Ср­би­ја, по Пи­цу­ли, не сме да бри­не о сво­јој еко­но­ми­ји и гра­ђа­ни­ма. Он је ту да нам од­ре­ди шта сме­мо, а шта не.

Пи­цу­ла је, да­кле, за­вр­шио ав­гу­стов­ску евро­па­у­зу и ре­шио да о свом по­врат­ку на по­сао оба­ве­сти и срп­ску јав­ност. По­след­њи пут кад се огла­сио, пре ме­сец да­на, по­но­сно је об­ја­вио сво­ју фо­то­гра­фи­ју из вре­ме­на ра­та у Хр­ват­ској, оде­вен у уни­фор­му и са „ка­ла­шњи­ко­вом” у ру­ка­ма. На го­ди­шњи­цу „Олу­је”.

Већ тим по­те­зом пот­пу­но се дис­ква­ли­фи­ко­вао за по­сао ко­ји оба­вља, али ви­ди­мо да не од­у­ста­је. Ње­го­ва рат­на фо­то­гра­фи­ја, ко­јом је тра­жио реј­тинг код ку­ће, за­тво­ри­ла му је сва вра­та у Бе­о­гра­ду, трај­но. Да по­жи­ви још сто го­ди­на и да све то вре­ме бу­де из­ве­сти­лац за Ср­би­ју, Пи­цу­ла не­ће до­би­ти у Бе­о­гра­ду ни­је­дан са­ста­нак, ко год да бу­де на вла­сти.

Упо­ре­ди­мо то с дру­гим др­жа­ва­ма ЕУ. За­ми­сли­мо да је из­ве­сти­лац за Ба­ски­ју у Шпа­ни­ји бив­ши при­пад­ник Ци­вил­не гар­де с рат­ном фо­то­гра­фи­јом про­тив Ба­ски­ја­ца. Или да је за Се­вер­ну Ир­ску по­ста­вљен по­сла­ник ко­ји се по­но­си сли­ка­ма из су­ко­ба с ка­то­ли­ци­ма у Бел­фа­сту. У Ма­дри­ду и Лон­до­ну то би би­ло не­за­ми­сли­во. Али за Ср­би­ју је, из­гле­да, мо­гу­ће.

Због свог ни­ског по­ли­тич­ког по­ди­ла­же­ња хр­ват­ској по­ли­тич­кој јав­но­сти, Пи­цу­ла је сам се­би већ ве­зао ру­ке за по­сао из­ве­сти­о­ца за Ср­би­ју, от­пу­стио је сам се­бе. Европ­ски пар­ла­мент тре­ба­ло би са­мо да ува­жи ту чи­ње­ни­цу и да што пре, то бо­ље за­ме­ни Пи­цу­лу не­ким од­го­вор­ни­јим по­сла­ни­ком.

Али, ту се раз­ло­зи за ње­го­ву хит­ну сме­ну не за­вр­ша­ва­ју. Дру­ги су јед­на­ко озбиљ­ни. На је­дан од њих под­се­тио нас је овом по­след­њом из­ја­вом о Ву­чи­ћу у Ки­ни.

Пи­цу­ла се ти­ме по­но­во по­ста­вља пре­ма Ср­би­ји као по­ли­тич­ки ар­би­тар, та­ко што же­ли да јед­ној су­ве­ре­ној др­жа­ви и ње­ном ше­фу оме­ђи круг др­жа­ва и ли­де­ра с ко­ји­ма сме­ју да са­ра­ђу­ју, чак и да ко­му­ни­ци­ра­ју.

Ово је већ мно­го пу­та ви­ђе­на др­скост, не са­мо од Пи­цу­ле, већ и од дру­гих ње­го­вих ко­ле­га с ле­ви­це или кру­га ли­бе­рал­них пар­ти­ја у Европ­ском пар­ла­мен­ту. Али Пи­цу­ла то­ме до­да­је на­бој бал­кан­ске зло­бе и па­ла­нач­ке за­ви­сти, због че­га ве­ро­ват­но уби­ра по­е­не у Хр­ват­ској. У исто вре­ме чи­ни не­по­пра­вљи­ву ште­ту Европ­ском пар­ла­мен­ту и ЕУ у це­ли­ни, ко­ји су му до­де­ли­ли ва­жан по­сао ве­зан за Ср­би­ју.

Евро­ба­ро­ме­тар је ове не­де­ље об­ја­вио ре­зул­та­те обим­ног ис­тра­жи­ва­ња, ко­је је по­ма­ло из­не­на­ђу­ју­ће, по­ка­за­ло сна­жно рас­по­ло­же­ње гра­ђа­на ЕУ за при­јем но­вих чла­ни­ца, укљу­чу­ју­ћи и Ср­би­ју. На ни­воу це­ле ЕУ, чак 56 од­сто гра­ђа­на же­ли да се уни­ја да­ље ши­ри, укљу­чу­ју­ћи и при­јем Ср­би­је и оста­лих кан­ди­да­та с Бал­ка­на.

Пи­цу­ла, очи­глед­но, ни­је ме­ђу њи­ма. То мо­же би­ти ње­го­ва при­ват­на ствар, чак и ње­го­ва по­ли­ти­ка ко­ју ће да за­сту­па у Бри­се­лу. Али с та­квим од­но­сом пре­ма зе­мљи кан­ди­да­ту за ко­ју је ди­рект­но за­ду­жен као из­ве­сти­лац, он не мо­же да оба­вља тај по­сао. Пи­цу­ла, јед­но­став­но, не же­ли да ис­пу­ни зах­тев ве­ли­ке ве­ћи­не Евро­пља­на да у сво­јој по­ро­ди­ци ви­де и Ср­би­ју и због то­га је нео­др­жи­во да про­ве­де ни дан ви­ше на ме­сту из­ве­сти­о­ца.

Као по­је­ди­нац ко­ји има ова­кве или она­кве по­ли­тич­ке ста­во­ве, он уоп­ште не би био те­ма овог тек­ста. Али је­сте те­ма ако пра­ви ди­рект­ну ште­ту Ср­би­ји и ње­ној стра­те­шкој опре­де­ље­но­сти за члан­ство у ЕУ. Те­ма је и због то­га што оме­та Европ­ски пар­ла­мент да објек­тив­но, бр­зо и ква­ли­тет­но оси­гу­ра пут Ср­би­ји ка пу­но­прав­ном члан­ству и та­ко ис­пу­ни оба­ве­зу ста­ру 22 и по го­ди­не.

Ње­го­ве из­ја­ве о Ср­би­ји, по­пут ове по­след­ње, ни­су ин­ци­ден­ти. Оне су до­каз о ње­го­вој вр­ло ста­бил­ној и до­след­ној по­ли­ти­ци оте­жа­ва­ња учла­ње­ња Ср­би­је у ЕУ.

На овом ме­сту сам пре не­ко­ли­ко не­де­ља ана­ли­зи­рао ње­гов став да „Ср­би­ја у ова­квом ста­њу не мо­же по­ста­ти чла­ни­ца ЕУ”, као опа­сан и не­до­пу­стив за не­ко­га ко тре­ба да бу­де објек­тив­ни по­сма­трач и ана­ли­ти­чар по­стиг­ну­тог, кад је реч о оба­ве­за­ма Ср­би­је пре­ма бу­ду­ћем члан­ству у ЕУ.

На овом ме­сту, још пре ско­ро го­ди­ну да­на, чим је Пи­цу­ла по­ста­вљен на ме­сто из­ве­сти­о­ца за Ср­би­ју, кон­ста­то­вао сам да је то ду­бо­ко по­гре­шан из­бор и да ће са­мо до­ве­сти до уда­ља­ва­ња Бе­о­гра­да и Бри­се­ла, а не њи­хо­вог при­бли­жа­ва­ња.

На­жа­лост, то се об­и­сти­ни­ло, а у про­те­клој го­ди­ни до­би­ли смо и пре­ви­ше до­ка­за да Пи­цу­ла ни­је чо­век ко­ји мо­же и же­ли да оба­ви по­сао ко­ји му је до­де­љен.

За Евро­пља­не мо­же би­ти но­вост да Пи­цу­ла свим ср­цем не же­ли Ср­би­ју у ЕУ, али то ни­је но­вост за нас. Он не од­лу­чу­је о про­ши­ре­њу уни­је, иако би то жар­ко же­лео. Он ди­рект­но пр­ко­си во­љи др­жа­ва чла­ни­ца уни­је и озбиљ­не ве­ћи­не њи­хо­вих гра­ђа­на да у сво­јим ре­до­ви­ма ви­де и Ср­би­ју.

Пи­цу­ла чак ни­је у ста­њу ни да ус­по­ста­ви рад­ну ко­му­ни­ка­ци­ју с др­жа­вом ко­ја му је „по­ве­ре­на” да о њој из­ве­шта­ва. Ње­го­ви ци­ље­ви су па­ко­сни, а до­ме­ти по­ли­ти­ке ло­кал­ни, хр­ват­ски, где оче­ку­је са­мо још је­дан, пе­ти по ре­ду ман­дат у Бри­се­лу и ни­шта ви­ше.

Ср­би­ји не тре­ба ова­кав „шум” у ко­му­ни­ка­ци­ји с Евро­пом. Та са­рад­ња је до­бра, а ко­му­ни­ка­ци­ја ди­рект­на. Пи­цу­ла је и тег око но­гу Европ­ског пар­ла­мен­та, јер од ње­га не мо­же да до­би­је ни­ка­кву сли­ку о Ср­би­ји, а по­нај­ма­ње објек­тив­ну. Пи­цу­ла ни­је тим­ски европ­ски играч, он ква­ри игру сво­је еки­пе и ри­зик је за крај­њи ре­зул­тат. За­то је до­шло вре­ме да тре­не­ри тра­же ње­го­ву за­ме­ну.

*Ди­рек­тор Ме­ђу­на­род­ног ин­сти­ту­та за без­бед­ност