Глас девојчице која је само молила за спас

Венеција, Лидо – Тешко је било задржати сузе током и после светске премијере филма „Глас Хинд Ражаб” француско-туниске сценаристкиње и редитељке Каутер бен Ханија, који су одмах многи прогласили сигурним овогодишњим добитником „Златног лава”, мада ће се судбина такмичарских филмова сазнати тек вечерас.

Ауторка играних и документарних филмова који су је до сада прославили: „Зајнеб мрзи снег”, „Лепота и пси”, „Човек који је продао своју кожу” и „Четири кћерке” сада је у мајсторству превазишла досадашњу себе начинивши делимично хибридни филм који о ситуацији у Гази, без трунке (евентуално могуће) пропалестинске „пропаганде”, говори и гласније и снажније од многих извештаја са терена. А ево и зашто. Бен Ханија, отвореног срца и ума, а уз употребу истинитих вишечасовних гласовних снимака разговора шестогодишње девојчице и спасилачких волонтера Црвеног полумесеца, истином говори и осликава сву трагику страдалника у Гази. И то само употребом тих снимљених телефонских разговора девојчице Хинд Ражаб, заробљене телима погинулих рођака у (од стране израелског тенка) погођеном аутомобилу и игране реконструкције догађања унутар спасилачког тима у канцеларијама Црвеног полумесеца у 80 километара удаљеној Рамали. Био је то 29. јануар 2024, када су примили хитан позив да пошаљу Хитну помоћ и спасу Хинд, прва доступна кола хитне помоћи била су на само осам минута удаљена од ње, али је невероватно компликована процедура добијања дозволе за пролаз (од стране израелских војних и цивилних надлежника) зарад спасилачке акције потрошила сате и сате. И таман када су кола Хитне помоћи била на неких 50 метара од Хинд, њен телефон је регистровао и ужасавајући експлозивни звук. Хитна помоћ је погођена и уништена. Тај танушни глас малене, преморене и уплашене Хинд Ражаб, која је само желела да је спасу, заувек је утихнуо. Веома потресно.

Каутер бен Ханија, која је за филм ангажовала изврсне палестинске глумце да одиграју волонтере Црвеног полумесеца, каже и следеће:

„Користила сам прави аудио-снимак Хиндиног гласа и градила филм са једне локације где насиље остаје ван кадра, јер су слике насиља свуда на нашим екранима, нашим временским линијама, нашим телефонима. Оно што сам желела јесте да се фокусирам на невидљиво: на чекање, страх, неподношљив звук тишине када помоћ не долази. Понекад је оно што не видите разорније од онога што видите. Не могу да прихватим свет у коме дете зове у помоћ, а нико не долази. Тај бол, тај неуспех, припада свима нама. И ова моја прича није само о Гази. Она говори о универзалној тузи.”

У самој фестивалској завршници, која је уз Бен Ханијин изнедрила још неколико моћних филмова, велике емоције у гледалишту изазвало је и дебитантско дело „Девојчица” славне тајванске глумице, а сада први пут и редитељке Шу Чи, јер говори о насиљу у породици и како се оно рефлектује на одрастање детета. Малена главна јунакиња утеху од повремено чак језиве и детињим страхом (од оба родитеља) обојене кућне атмосфере проналази у пријатељству са другом девојчицом сличног имена, која отелотворује снове које је одавно потиснула. Девојчицине тежње су изазване прошлошћу њене мајке, које одражавају и њене сопствене борбе и заробљавају је у циклусу очаја. Изврсно редитељски промишљен, глумљен и снимљен драмски филм, који је огроман одјек већ има и код италијанске и међународне публике.

Овим моћницима са самог краја фестивала придружује се и „Дузе” Пјетра Марчела са ремек-делом од глуме коју је у њему подарила Валерија Бруни-Тедески у улози легендарне позоришне диве Елеоноре Дузе. Елеонорина каријера делује завршено у суровом времену између Првог светског рата и успона фашизма. Међутим, она осећа позив јачи од било какве резигнације и враћа се тамо где је њен живот почео: на позоришну сцену. Да изведе Ибзенову драму бирајући да пркоси времену и разочарењу у том простору истине и отпора. Марчелов филм „Дузе” на тако фини начин реконструише епоху и постојање диве попут Дузе у њој да је то милина и за гледање и за размишљање. Фокус је на њеним последњим годинама, када се Елеонора Дузе суочава са својом коначном самопроценом: са својим талентом, својим телом, са мајчинством, са Д’Анунцијем, с којим је била давно у вези, коначно и са историјом Италије.

Одушевљава и нова визуелно-естетска мајсторија француског редитеља Франсоа Озона, који је сада филмски адаптирао роман „Странац” Албера Камија. На свој „озоновски” уметнички начин, али веома блиско роману о Мерсоу, равнодушном насељенику у француском Алжиру, који недељама након сахране своје мајке убија неименованог Арапа. Камијева прича је подељена на два дела, представљајући Мерсоов наратив у првом лицу пре и после убиства. Код Озона у филму „Странац” уочљиво је и редитељево повезивање са заборављеним делом личне историје (деда му је тамо био судија, пре него што се избегавши напад 1956. вратио у Француску) и његово суочавање не само са Камијевим ремек-делом, архивама и документима већ и са тешком тишином која и даље често оптерећује заједничке историје Француске и Алжира...

До церемоније доделе 82. „Златног лава” броје се ситни сати и биће занимљиво чути одлуке жирија, на чијем је челу ове године америчко-грчки редитељ Александар Пејн. Била је ово сасвим добра венецијанска година.