Glas devojčice koja je samo molila za spas

Venecija, Lido – Teško je bilo zadržati suze tokom i posle svetske premijere filma „Glas Hind Ražab” francusko-tuniske scenaristkinje i rediteljke Kauter ben Hanija, koji su odmah mnogi proglasili sigurnim ovogodišnjim dobitnikom „Zlatnog lava”, mada će se sudbina takmičarskih filmova saznati tek večeras.

Autorka igranih i dokumentarnih filmova koji su je do sada proslavili: „Zajneb mrzi sneg”, „Lepota i psi”, „Čovek koji je prodao svoju kožu” i „Četiri kćerke” sada je u majstorstvu prevazišla dosadašnju sebe načinivši delimično hibridni film koji o situaciji u Gazi, bez trunke (eventualno moguće) propalestinske „propagande”, govori i glasnije i snažnije od mnogih izveštaja sa terena. A evo i zašto. Ben Hanija, otvorenog srca i uma, a uz upotrebu istinitih višečasovnih glasovnih snimaka razgovora šestogodišnje devojčice i spasilačkih volontera Crvenog polumeseca, istinom govori i oslikava svu tragiku stradalnika u Gazi. I to samo upotrebom tih snimljenih telefonskih razgovora devojčice Hind Ražab, zarobljene telima poginulih rođaka u (od strane izraelskog tenka) pogođenom automobilu i igrane rekonstrukcije događanja unutar spasilačkog tima u kancelarijama Crvenog polumeseca u 80 kilometara udaljenoj Ramali. Bio je to 29. januar 2024, kada su primili hitan poziv da pošalju Hitnu pomoć i spasu Hind, prva dostupna kola hitne pomoći bila su na samo osam minuta udaljena od nje, ali je neverovatno komplikovana procedura dobijanja dozvole za prolaz (od strane izraelskih vojnih i civilnih nadležnika) zarad spasilačke akcije potrošila sate i sate. I taman kada su kola Hitne pomoći bila na nekih 50 metara od Hind, njen telefon je registrovao i užasavajući eksplozivni zvuk. Hitna pomoć je pogođena i uništena. Taj tanušni glas malene, premorene i uplašene Hind Ražab, koja je samo želela da je spasu, zauvek je utihnuo. Veoma potresno.

Kauter ben Hanija, koja je za film angažovala izvrsne palestinske glumce da odigraju volontere Crvenog polumeseca, kaže i sledeće:

„Koristila sam pravi audio-snimak Hindinog glasa i gradila film sa jedne lokacije gde nasilje ostaje van kadra, jer su slike nasilja svuda na našim ekranima, našim vremenskim linijama, našim telefonima. Ono što sam želela jeste da se fokusiram na nevidljivo: na čekanje, strah, nepodnošljiv zvuk tišine kada pomoć ne dolazi. Ponekad je ono što ne vidite razornije od onoga što vidite. Ne mogu da prihvatim svet u kome dete zove u pomoć, a niko ne dolazi. Taj bol, taj neuspeh, pripada svima nama. I ova moja priča nije samo o Gazi. Ona govori o univerzalnoj tuzi.”

U samoj festivalskoj završnici, koja je uz Ben Hanijin iznedrila još nekoliko moćnih filmova, velike emocije u gledalištu izazvalo je i debitantsko delo „Devojčica” slavne tajvanske glumice, a sada prvi put i rediteljke Šu Či, jer govori o nasilju u porodici i kako se ono reflektuje na odrastanje deteta. Malena glavna junakinja utehu od povremeno čak jezive i detinjim strahom (od oba roditelja) obojene kućne atmosfere pronalazi u prijateljstvu sa drugom devojčicom sličnog imena, koja otelotvoruje snove koje je odavno potisnula. Devojčicine težnje su izazvane prošlošću njene majke, koje odražavaju i njene sopstvene borbe i zarobljavaju je u ciklusu očaja. Izvrsno rediteljski promišljen, glumljen i snimljen dramski film, koji je ogroman odjek već ima i kod italijanske i međunarodne publike.

Ovim moćnicima sa samog kraja festivala pridružuje se i „Duze” Pjetra Marčela sa remek-delom od glume koju je u njemu podarila Valerija Bruni-Tedeski u ulozi legendarne pozorišne dive Eleonore Duze. Eleonorina karijera deluje završeno u surovom vremenu između Prvog svetskog rata i uspona fašizma. Međutim, ona oseća poziv jači od bilo kakve rezignacije i vraća se tamo gde je njen život počeo: na pozorišnu scenu. Da izvede Ibzenovu dramu birajući da prkosi vremenu i razočarenju u tom prostoru istine i otpora. Marčelov film „Duze” na tako fini način rekonstruiše epohu i postojanje dive poput Duze u njoj da je to milina i za gledanje i za razmišljanje. Fokus je na njenim poslednjim godinama, kada se Eleonora Duze suočava sa svojom konačnom samoprocenom: sa svojim talentom, svojim telom, sa majčinstvom, sa D’Anuncijem, s kojim je bila davno u vezi, konačno i sa istorijom Italije.

Oduševljava i nova vizuelno-estetska majstorija francuskog reditelja Fransoa Ozona, koji je sada filmski adaptirao roman „Stranac” Albera Kamija. Na svoj „ozonovski” umetnički način, ali veoma blisko romanu o Mersou, ravnodušnom naseljeniku u francuskom Alžiru, koji nedeljama nakon sahrane svoje majke ubija neimenovanog Arapa. Kamijeva priča je podeljena na dva dela, predstavljajući Mersoov narativ u prvom licu pre i posle ubistva. Kod Ozona u filmu „Stranac” uočljivo je i rediteljevo povezivanje sa zaboravljenim delom lične istorije (deda mu je tamo bio sudija, pre nego što se izbegavši napad 1956. vratio u Francusku) i njegovo suočavanje ne samo sa Kamijevim remek-delom, arhivama i dokumentima već i sa teškom tišinom koja i dalje često opterećuje zajedničke istorije Francuske i Alžira...

Do ceremonije dodele 82. „Zlatnog lava” broje se sitni sati i biće zanimljivo čuti odluke žirija, na čijem je čelu ove godine američko-grčki reditelj Aleksandar Pejn. Bila je ovo sasvim dobra venecijanska godina.